Хипократе, мили брате

Човек је другог маја око пола два поподне, у пратњи супруге, дошао у једну престоничку здравствену установу по помоћ јер му нису добро поставили катетер у матичном дому здравља. Млади доктор га је примио, али му је од почетка нељубазно придиковао зашто је уопште долазио кад је, забога, могао отићи у свој дом здравља (где човеку иначе редовно нестручно постављају катетер и због чије нестручности човек редовно пати). Претходно је човеку професор универзитета и стручњак за урологију, који га годинама лечи, препоручио да обавезно, кад год буде имао проблеме с катетером, пође баш у ту (специјализовану) здравствену установу. И човек је тај савет послушао. Међутим, младом доктору то ништа није значило! Понајмање му је значила реч старијег колеге и професора универзитета („према учитељима сачуваћу дужну захвалност и поштовање” – део Хипократове заклетве).

Док се медицинска сестра бавила човеком, млади доктор је играо игрице на телефону, а кад је супруга након указане интервенције покушала да помогне човеку да навуче (опростите на изразу) гаће, млади доктор им је бахато поручио да одмах напусте ординацију, не дозвољавајући жени да заврши започети посао. А, да... Човек има 75 година, нема комплетну десну руку и леву ногу до колена, и оперисан је од карцинома простате, због чега је принуђен да носи катетер. Али то младог доктора није посебно занимало. Као што га вероватно не би занимало ни када би сазнао да је човек узорни грађанин ове земље, одликован Орденом рада за четрдесетогодишње прегалаштво у ЈАТ-у.

Намеће се стога логично питање: Шта је младом доктору пролазило кроз главу док је полагао Хипократову заклетву? „У часу када ступам међу чланове лекарске професије свечано обећавам да ћу свој живот ставити у службу хуманости... Своје звање ћу вршити савесно и достојанствено. Најважнија брига ће ми бити здравље пацијента...”

Некада је заклетва људима значила моралну брану од потенцијалних непочинстава. Некада су људи давали животе ради одбране части, док данас, чини се, живимо у времену бешчашћа, где морални обзири не обавезују носиоце важних друштвених улога. Заклетве представљају празне речи, док се етички кодекси понашања склањају у страну јер нису рентабилни.

Бездушни нелиберализам који домаће политичке елите годинама доследно спроводе разара, између осталог, и систем здравства. Одлазе полако стари мајстори медицине и хуманости, док њихови антиподи (част и даље великом броју изузетака) запоседају амбуланте, домове здравља и болнице. Али и друге установе, институције, секторе и сегменте друштва, због чега Србија личи на наоко уређен врт са испарцелисаним лејама редовно заливаног корова. Непотизам полагано али сигурно разара друштвене структуре у овој земљи. Везе и везице односе превагу над стручношћу. Прагматизам прождире хуманизам, дочим партизам убија професионализам. Бахатост се шири на све стране и институционализује се, тако што се након налажења рупа у прописима спроводи „у складу са законом”. Због тога не треба да чуди што млади стручњаци одлазе из Србије. А одлазе, између осталог, и због тога што не пристају на улогу продаваца властитог образа, части и достојанства зарад адекватног намештења преко партијске књижице или неког другог облика непотизма. Одлазе, на крају крајева, јер им је доста непотистичке бахатости која долази из средишта партијско-политичког подсистема друштва у којем животаре.

Они који су остали у Србији – или су спремни да се боре за боље сутра, да свакодневно поправљају делове система који само привидно функционише, или су, насупрот томе, постали део неисправног система, па попут матица и шрафова спречавају на једвите јаде да се овај не распадне на ситне комаде. Или су, што је чешћи случај, потпуно равнодушни према друштвеном стању (да не употребим неку тежу реч), и праве се да не виде оно што се око њих свакодневно дешава. Управо такви ће, да невоља буде већа, стално налазити изговоре и оправдања за лоше стање у друштву. Такви ће на концу наћи оправдање и за доктора с почетка овог текста – устао је на леву ногу, савладао га је умор, није желео да смета медицинској сестри па се латио телефона и омиљене му игрице…

Хипократе, мили брате, шта би ти рекао на све то? Не само као први лекар у историји људског рода, већ и као филозоф – човек који мишљу добацује даље од скученог простора струке којом се намерио бавити.

Социолог

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа