Кад посланици помажу грађанима

Посланици Скупштине Србије немају неку моћ да би могли нешто нарочито да помогну грађанима које представљају, али уз мало воље и ентузијазма понекад могу нешто да учине. Међутим, нема много оних који су за то расположени, ако је судити по одзиву за учествовање у пројектима „посланичке канцеларије”, а последњи је завршен прошле године. Изузетака има, па је део оних који су у овом програму учествовали и који су се баш ангажовали да помогну грађанима који су им се обраћали због разних проблема наставио да ради и кад је пројекат који су, овај пут, организовали Цесид и НДИ, уз финансијску подршку УСАИД-а, окончан. Већина њих сада грађане прима у страначким просторијама, слуша проблеме и покушава да, како кажу, помогне колико може.

До сада су реализована три пројекта „посланичких канцеларија” осмишљених као места сусрета посланика из једног места и грађана који би свом представнику у парламенту испричали шта их мучи и чули шта он може за њих да учини. Последњи пут то је био пројекат Цесида и Националног демократског института, уз финансијску подршку Америчке агенције за међународни развој (УСАИД), а Бојан Клачар из Цесида каже за „Политику” да је кључно искуство из овог пројекта да „све зависи од воље, елана и мотивације самог посланика”. Истиче:

„Што је посланик више у стању да препозна могућност напредовања за себе и доласка до већег броја бирача, то су његове активности значајније. Нажалост, то значи да већина посланика није мотивисана зато што је систем такав да велики лични труд и додатни рад не значе да ће се неко наћи на изборној листи, или добити посланички мандат. Већина посланика жели да буде ближе извршној власти, или у врху странке, јер знају да ће им то пре отворити канал за напредовање, него рад на терену и разговор с бирачима.”

Клачар ово запажање износи и на основу тога што је, како каже, било тешко наћи више од 25 до 30 посланика који су били заинтересовани да учествују, дакле да примају грађане у посланичкој канцеларији у свом месту и да покушају да им помогну. Део оних који су учествовали и били успешни, како каже Клачар, постао је препознатљив и цењен у својим локалним срединама, али не толико у својим странкама. Они су, каже, наставили да раде, иако у ограниченом капацитету.

Милена Турк (СНС) из Трстеника баш се својски ангажовала и успела да неке ствари реши. Она је, при одабиру асистента, искористила прилику да на то место запосли особу с инвалидитетом, која је за свој рад похваљена. Туркова каже да њен опозициони колега Мирослав Алексић (НС) није хтео да учествује у раду канцеларије, а да су грађани долазили с разним проблемима и идејама, па су и иницирали увођење подстицајних мера произвођачима лозног калема и воћних садница, што је и реализовано кроз измене Закона о подстицајима у пољопривреди. Туркова каже и да су долазили с предлозима за уређење општина и израду инфраструктурних пројеката, те да се то решава у сарадњи с локалном самоуправом. Додаје да је за оно што канцеларија није могла да реши посредовано код виших институција, или су заказивани састанци. Сада грађане прима у страначким просторијама.

Иван Костић (Двери) из Врбаса се жали на колеге из СНС-а које су, како каже, као асистента запослили страначког активисту нису га звале ни на отварање канцеларије, али је имао термине за пријем грађана. Каже да су грађани тражили помоћ у запошљавању, „да им вратимо дугове које не могу да врате, а долазе извршиоци”. Прича да је могао да помогне само онима који су умели да конкретизују свој проблем, који је он, као опозиционар, износио у парламенту кроз посланичко питање. Истиче: „Деведесет одсто тога је било да им неко да посао, или да им врати дугове.”

Мирко Крлић (СНС), који је с две колегинице, Елвиром Ковач (СВМ) и Станиславом Јаношевић (СНС), радио у Зрењанину, каже да су се људи обраћали највише с проблемима социјалне природе, која нису у надлежности посланика, тражили су запослење и слично, а некад им је било потребно само да неком изнесу своју муку. Истиче: „За борачке и социјалне проблеме направили смо копчу између грађана и локалне самоуправе јер људи због бирократије нису могли да стигну до праве адресе. У сарадњи с локалном самоуправом решили смо проблем који су имали слабовиди и особе с инвалидитетом у Зрењанину и то ми је посебно драго. Такве канцеларије треба да постоје, али баш овакве, јер било је покушаја да их организују локалне самоуправе, да у њима раде и позициони и опозициони посланици, али ту се увек појави политика и оне се вежу за власт, а то онда није то. Надам се да ће овај пројекат опет бити обновљен, а грађани и даље могу да нам се обрате и лично и преко друштвених мрежа.”

Марјана Мараш (СПС) из Врбаса каже да су се грађани жалили, између осталог, због рачуна за струју, „где нисте у могућности да им помогнете, или су тражили запослење”. Додаје: „Многи од њих желе да их примите, нашем народу је важно да их разумете и саслушате. И сада у својој канцеларији примам грађане.”

Зоран Бојанић (СНС) из Краљева подсећа да је ово град с много проблема – „у 90 одсто случајева човек не може да помогне, али може да саслуша”. Истиче: „Ми смо у последњих 20 година уништили привреду у Краљеву, овде су радили гиганти као ’Фабрика вагона’, ’Магнохром’, ’Јасен’, људи су остали без посла и никоме није био повезан радни стаж. То је био највећи проблем и то је решено, али те пензије су минималне. Покренуо сам иницијативу да видимо може ли да се дође до суме која је гарантована за минималну цену рада, 27.000 динара. Тражи се помоћ за лечење, људи не знају да смо формирали фонд, а и све зависи од лекара који вас лечи, он мора да предложи да добијете новац из тог фонда. Сад ће двојица наших дечака отићи на лечење захваљујући том фонду. Сад примамо грађане у страначким просторијама.”