Kad poslanici pomažu građanima

Poslanici Skupštine Srbije nemaju neku moć da bi mogli nešto naročito da pomognu građanima koje predstavljaju, ali uz malo volje i entuzijazma ponekad mogu nešto da učine. Međutim, nema mnogo onih koji su za to raspoloženi, ako je suditi po odzivu za učestvovanje u projektima „poslaničke kancelarije”, a poslednji je završen prošle godine. Izuzetaka ima, pa je deo onih koji su u ovom programu učestvovali i koji su se baš angažovali da pomognu građanima koji su im se obraćali zbog raznih problema nastavio da radi i kad je projekat koji su, ovaj put, organizovali Cesid i NDI, uz finansijsku podršku USAID-a, okončan. Većina njih sada građane prima u stranačkim prostorijama, sluša probleme i pokušava da, kako kažu, pomogne koliko može.

Do sada su realizovana tri projekta „poslaničkih kancelarija” osmišljenih kao mesta susreta poslanika iz jednog mesta i građana koji bi svom predstavniku u parlamentu ispričali šta ih muči i čuli šta on može za njih da učini. Poslednji put to je bio projekat Cesida i Nacionalnog demokratskog instituta, uz finansijsku podršku Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID), a Bojan Klačar iz Cesida kaže za „Politiku” da je ključno iskustvo iz ovog projekta da „sve zavisi od volje, elana i motivacije samog poslanika”. Ističe:

„Što je poslanik više u stanju da prepozna mogućnost napredovanja za sebe i dolaska do većeg broja birača, to su njegove aktivnosti značajnije. Nažalost, to znači da većina poslanika nije motivisana zato što je sistem takav da veliki lični trud i dodatni rad ne znače da će se neko naći na izbornoj listi, ili dobiti poslanički mandat. Većina poslanika želi da bude bliže izvršnoj vlasti, ili u vrhu stranke, jer znaju da će im to pre otvoriti kanal za napredovanje, nego rad na terenu i razgovor s biračima.”

Klačar ovo zapažanje iznosi i na osnovu toga što je, kako kaže, bilo teško naći više od 25 do 30 poslanika koji su bili zainteresovani da učestvuju, dakle da primaju građane u poslaničkoj kancelariji u svom mestu i da pokušaju da im pomognu. Deo onih koji su učestvovali i bili uspešni, kako kaže Klačar, postao je prepoznatljiv i cenjen u svojim lokalnim sredinama, ali ne toliko u svojim strankama. Oni su, kaže, nastavili da rade, iako u ograničenom kapacitetu.

Milena Turk (SNS) iz Trstenika baš se svojski angažovala i uspela da neke stvari reši. Ona je, pri odabiru asistenta, iskoristila priliku da na to mesto zaposli osobu s invaliditetom, koja je za svoj rad pohvaljena. Turkova kaže da njen opozicioni kolega Miroslav Aleksić (NS) nije hteo da učestvuje u radu kancelarije, a da su građani dolazili s raznim problemima i idejama, pa su i inicirali uvođenje podsticajnih mera proizvođačima loznog kalema i voćnih sadnica, što je i realizovano kroz izmene Zakona o podsticajima u poljoprivredi. Turkova kaže i da su dolazili s predlozima za uređenje opština i izradu infrastrukturnih projekata, te da se to rešava u saradnji s lokalnom samoupravom. Dodaje da je za ono što kancelarija nije mogla da reši posredovano kod viših institucija, ili su zakazivani sastanci. Sada građane prima u stranačkim prostorijama.

Ivan Kostić (Dveri) iz Vrbasa se žali na kolege iz SNS-a koje su, kako kaže, kao asistenta zaposlili stranačkog aktivistu nisu ga zvale ni na otvaranje kancelarije, ali je imao termine za prijem građana. Kaže da su građani tražili pomoć u zapošljavanju, „da im vratimo dugove koje ne mogu da vrate, a dolaze izvršioci”. Priča da je mogao da pomogne samo onima koji su umeli da konkretizuju svoj problem, koji je on, kao opozicionar, iznosio u parlamentu kroz poslaničko pitanje. Ističe: „Devedeset odsto toga je bilo da im neko da posao, ili da im vrati dugove.”

Mirko Krlić (SNS), koji je s dve koleginice, Elvirom Kovač (SVM) i Stanislavom Janošević (SNS), radio u Zrenjaninu, kaže da su se ljudi obraćali najviše s problemima socijalne prirode, koja nisu u nadležnosti poslanika, tražili su zaposlenje i slično, a nekad im je bilo potrebno samo da nekom iznesu svoju muku. Ističe: „Za boračke i socijalne probleme napravili smo kopču između građana i lokalne samouprave jer ljudi zbog birokratije nisu mogli da stignu do prave adrese. U saradnji s lokalnom samoupravom rešili smo problem koji su imali slabovidi i osobe s invaliditetom u Zrenjaninu i to mi je posebno drago. Takve kancelarije treba da postoje, ali baš ovakve, jer bilo je pokušaja da ih organizuju lokalne samouprave, da u njima rade i pozicioni i opozicioni poslanici, ali tu se uvek pojavi politika i one se vežu za vlast, a to onda nije to. Nadam se da će ovaj projekat opet biti obnovljen, a građani i dalje mogu da nam se obrate i lično i preko društvenih mreža.”

Marjana Maraš (SPS) iz Vrbasa kaže da su se građani žalili, između ostalog, zbog računa za struju, „gde niste u mogućnosti da im pomognete, ili su tražili zaposlenje”. Dodaje: „Mnogi od njih žele da ih primite, našem narodu je važno da ih razumete i saslušate. I sada u svojoj kancelariji primam građane.”

Zoran Bojanić (SNS) iz Kraljeva podseća da je ovo grad s mnogo problema – „u 90 odsto slučajeva čovek ne može da pomogne, ali može da sasluša”. Ističe: „Mi smo u poslednjih 20 godina uništili privredu u Kraljevu, ovde su radili giganti kao ’Fabrika vagona’, ’Magnohrom’, ’Jasen’, ljudi su ostali bez posla i nikome nije bio povezan radni staž. To je bio najveći problem i to je rešeno, ali te penzije su minimalne. Pokrenuo sam inicijativu da vidimo može li da se dođe do sume koja je garantovana za minimalnu cenu rada, 27.000 dinara. Traži se pomoć za lečenje, ljudi ne znaju da smo formirali fond, a i sve zavisi od lekara koji vas leči, on mora da predloži da dobijete novac iz tog fonda. Sad će dvojica naših dečaka otići na lečenje zahvaljujući tom fondu. Sad primamo građane u stranačkim prostorijama.”