Тајландска чарда на Дунаву

Нови Сад – Још из средњег века свратишта за одмор људи дуж Дунава, али и животиња које су вукле запрегу, биле су чарде. Реч чарда, персијског порекла, означава надстрешницу на четири стуба и данас се користи и у српском и у мађарском језику.

Чарда "Код Браше" у Бегечу једна је од најчувенијих на целом Дунаву. Отворио ју је рибар Петар Браша Лапу, после вишегодишњег потуцања од Паноније преко Немачке до Америке и назад, како каже, за своју душу а и да би лакше продао рибу коју улови у Дунаву. Браша припрема првокласну рибу, примамљиву рибљу чорбу а мајстор је да од рибе тзв. ниже категорије – мелеза, мрене, деверике и крупачице, направи специјалитете за памћење.

– Кад сам имао седам година уловио сам смуђа који је био већи од мене. Некад ме је било срамота да кажем да сам овим занатом почео да се бавим пре него што сам пошао у школу. Али, пошто ми је и отац био рибар, па по оној народној "у аласа доста деце", морали смо сви да му помажемо. Радио сам свуда по свету, у Немачкој, Америци... али ме је срце вукло назад на Дунав и зато сам се вратио својој чарди – прича Браша, стручни сарадник за рибарство Катедре за биологију Новосадског универзитета.

Башту испред чарде овај заљубљеник у Дунав направио је по угледу на тајландску јер заједно са супругом често путује у ту егзотичну земљу.

– Тамо су, како се тврди, рибарске мреже најбоље и све оно што ми се код њих, од архитектуре преко рибарске опреме до прибора за припремање рибе, допадне полако преносим у мој Бегеч.

Поред ове чарде је скела која повезује Бачку са Сремом, а ту је и језеро – Бегечка јама, које је једним каналом спојено са Дунавом. Настало је после серије тектонских поремећаја, када су надошле подземне воде, поплавиле стари Бегеч, па је читаво село око 1820. године потонуло у муљ па и данас, при ниском водостају, из језера израња врх црквеног торња. Језеро је као парк природе под заштитом државе, где Новосађани и остали љубитељи камповања, бежећи из градске вреве, проводе спарне летње дане.

Годинама на такмичењу подунавских земаља у припремању рибљих котлића, на чарди "Код Браше" кувају панонске снаше.

Поред прве награде за најбољу рибљу чорбу или паприкаш, коју је пре неколико година у Сентандреји освојила и куварица ове чарде Радојка Штрок, у Бегечу се организује и популарна томбола са необичним наградама: живо ждребе, ован, петао или расни пас. Једном су се организатори досетили да ухвате сеоску џукелу, окупали је и уредили за приредбу. Ставили су јој огрлицу око врата, дали јој име Фифи и "прогласили" за расног пса. Фифи је била главни добитак на лутрији бегечких шерета. Срећни добитник је, одмах, домаћег "доџа" са "педигреом" продао једној дами којој је, можда због малигана, био "савршено познат балкански шнауцер" па га је платила сто марака. Продавац је, да се одужи дами са изузетним "кинолошким" знањем,  скоро до зоре наручивао музику и пиће.