Опасности од распада ЕУ

Како се ствари развијају, изгледа да ће ЕУ ускоро изаћи из ЕУ. После исфорсираног и недовршеног брегзита, биће то можда нови Фра-До егзит, излазак Француске и Немачке, локомотива европских интеграција. Да ли је ова сатирична тврдња претерана? Који су аргументи за овакву тврдњу? Ни у вези са једним питањем које оптерећује функционисање ЕУ нема јединства. Или се Француска и Немачка издвајају ставовима о њиховом решавању.

ЕУ је дефакто „мали од палубе” САД, што, јавно или прећутно, прихвата већина чланица (посебно оне примљене после распада биполарног света). Француска и Немачка се тој реалности опиру, али не могу да је спрече. „Северни ток 2”, кључни елемент будућег раста немачке привреде базиране на јефтинoм руском гасу, подржава и Француска, али се, на притисак САД, њему опиру и траже заустављање градње гасовода, неке државе ЕУ: Данска, Пољска, балтичке земље и друге. Санкције ЕУ према Русији, на притисак САД, наносе велику штету извозним потенцијалима најразвијенијих земаља ЕУ, посебно Немачке и Француске, али се и даље усвајају. Тешко постигнути нуклеарни споразум са Ираном из 2015, у чијем се постизању ангажовала у интересу континенталне безбедности, ЕУ би желела да сачува. САД су га отказале, почеле гомилање војних и поморских потенцијала за евентуални ратни сукоб и прете да ће увести санкције свакој држави која има економске или друге односе са Ираном.

Немачка и Француска, на захтев САД да увећају финансијско учешће у трошковима НАТО-а (иначе ће га напустити!?), најавиле су формирање европских безбедносних снага, што Америка и њени „пулени” у ЕУ одбијају.

Трајније решавање мигрантске кризе озбиљно дели ЕУ. Француска и Немачка су за системску и „правичну” расподелу придошлих миграната, а земље Вишеградске групе и неке друге одбијају да приме мигранте „када оне нису изазвале проблеме у земљама порекла тих миграната”. Иступање САД из тешко постигнутог Париског климатског споразума изазива поделе у ЕУ, на оне које подржавају САД и оне које схватају опасност од прегрејавања планете.

Немачка и посебно Француска су за заустављање проширења ЕУ, док се не постигне „унутрашња стабилизација односа у ЕУ”. Друге земље сматрају да је прихватање кандидата који увелико спроводе реформе по усвојеним одељцима нужан услов стабилизације континента.

Проблем опортунизма земаља Вишеградске групе и Пољске, по бројним ставкама, озбиљно оптерећује јединство ЕУ, које Немачка и Француска желе да успоставе.

Допринос ЕУ постизању правно обавезујућег споразума Београда и Приштине, уз толерисање неспровођења Бриселског споразума, озбиљно дели ЕУ. Немачка, а с њом и Француска, Холандија и неке друге земље толеришу осионо понашање Приштине и избегавање преузетих обавеза, притом од Србије траже наставак преговора. Увођење такса Приштине на робу из Србије и БиХ (у очигледној америчкој режији, слично америчким таксама Кини у току преговора с њом), не изазива оштрију реакцију ЕУ, због разлика у ставовима. Многи од поменутих проблема допуњују утисак о неуспешности спољнополитичке службе ЕУ.

Управо почињу избори за Европски парламент, па ће, као логичан наставак, доћи до смене на челу Европске комисије, састава Савета, па чак и директора Европске банке. То ће продрмати структуре ЕУ и можда променити однос снага у њој. Предизборна сучељавања протичу у подвлачењу опасности од национализма, популизма и пораста десничарских партија, на шта упозоравају Француска и Немачка. Ту се посебно апострофира активност америчког лобисте Стива Бенона, који, окупљајући незадовољнике у ЕУ, наводно жели тотално разбијање уније и њено даље подређивање САД.

Озбиљне разлике у ставовима Немачке и Француске и осталих земаља ЕУ испољавају се и у вези са ситуацијом у Сирији, расплетом унутрашњих сукоба у Либији, односима са Турском, посебно због отпора Француске и Немачке пријему Турске у ЕУ и др.

Велике разлике су у погледу будуће енергетске политике уније. Последице тога су одустајање од „Јужног тока”, престанка допремања руског гаса преко Украјине, прихватања новог „Турског тока”, допремања азербејџанског гаса у Европу, течног гаса из Америке и остало.

Велике су полемике унутар ЕУ око нефункционисања правне државе у Пољској, Румунији, Мађарској. Француска и Немачка енергично захтевају да се искорени корупција у Румунији, Бугарској, Грчкој и другим земљама, али се боре са корупцијом код себе и у другим чланицама ЕУ.

Проблеми се јављају у вези са новим Макроновим залагањем против „национализма” у ЕУ, мада се та реторика појављује као вид жигосања себичности и запостављања европског идентитета. Кад смо код тога, постоји подела у третирању каталонског и сваког другог покушаја сепаратизма. Велике разлике су и у погледу решавања кипарског проблема („болесника чији је само грчки део примљен у ЕУ”), поготову због сукоба са Турском око новооткривених залиха нафте у кипарском приморју.

Да ли је све набројано довољна основа за претерану тврдњу о опасности од распада ЕУ? Шта да очекују кандидати за пријем у поодмаклим преговорима (међу којима су Црна Гора и Србија)? Шта тек они који чекају одобрење ЕУ за почетак преговора о придруживању – Албанија, Северна Македонија, Босна и Херцеговина?

Редовни професор универзитета

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа