Пурпурни лепотан из Пацифика

Испод површине Тихог океана, уз обале Северне Америке, од Аљаске до Мексика, живи пурпурни морски јеж. Овај морски становник име је добио због својих дугих бодљи, које су код одраслих животиња јаркољубичасте. Млади јежеви боју добијају постепено: док су им врхови бодљи љубичасти, њихова подножја су бледозелена а затим полако прелазе у пурпурне нијансе. Пошто насељава плиће делове океана, пурпурни морски јеж у време осеке може да остане на сувом, па и они који не воле да роне могу да уживају у његовој лепоти.

Као и други морски јежеви, и овај пацифички лепотан има лоптасто тело прекривено љуштуром начињеном од калцијум-карбоната. Ова животиња рођак је морских звезда и морских краставаца и, као и они, има петострану радијалну симетрију: његово тело подељено је на пет једнаких сегмената, зракасто распоређених око централног дела. Љуштура пурпурног морског јежа има пречник од пет до десет сантиметара. На доњој страни налази се усни отвор, док је остатак тела прекривен оштрим бодљама. На љуштури се, уз то, налазе и пипци. Иако највећи део живота проводе готово непомични, јежеви могу да се крећу, захваљујући пипцима и бодљама.

Бодље служе за одбрану од грабљиваца који се њима хране – морских звезда и морских видри. Јежеви се бране и пипцима, којима растерују незване госте и спречавају сунђере и друге морске животиње да се настане међу њиховим бодљама.

Пурпурни морски јежеви не живе у заједници, али се веће групе окупљају на местима сС обиљем морске траве. Ове животиње хране се алгама које стружу са стена уз помоћ необичне адаптације око усног отвора, познате под именом Аристотелова лампа: на месту где се налазе уста укруг је поређано пет шиљатих зуба. Поред тога што су неопходни за храњење, ови зуби служе јежу и да издуби шупљину у стени, како би се боље причврстио за подлогу и спречио да га однесу таласи и морске струје. Јежеви копање не обављају само зубима, већ се помажу и бодљама, које се временом поломе или се излижу од трења, али могу поново да израсту. Лежиште у стени дубе одмалена, све дубље се завлачећи у рупу. Тако понекад, нехотице, стварају сопствену доживотну тамницу: ископана рупа у почетку им је довољно пространа, али, када одрасту, њен отвор је превише мали да би изашли напоље.

Мужјаци и женке не разликују се по изгледу. Током сезоне парења, која врхунац достиже у фебруару и марту, животиње не долазе у директан додир. Мушке и женске полне ћелије избацују се у воду, у којој долази до њиховог мешања. Оплођена јајна ћелија се причвршћује за стену и почиње да се развија. Љуштура се брзо формира, како би заштитила осетљиво тело младе животиње: пет плоча у почетку расте одвојено, да би затим срасле, формирајући чврст оклоп. Кад наврши две године, а љуштура му достигне пречник од око два и по сантиметра, млади јеж је спреман за парење.