Једна парада, две стратегије

АНАЛИЗА ВЕСТИ
На свим војним парадама у свету аналитичари пажљиво гледају како је протокол распоредио места на главној трибини. Ко, поред кога и са чије стране стоји? То је неписана матрица политичког односа снага и моћи (тако су и многи "кремљолози" своје каријере отпочели, заправо, на анализама распореда места на маузолеју Лењина на Црвеном тргу у време великих војних парада). Да ли је и Србија на путу да се однос између политичких центара моћи анализира на основу онога што је виђено и што се чуло на најновијој војној паради? Јер, сплет војних и политичких околности у Београду ове суботе (ту подразумевамо војну параду на којој су, испред Дома Народне скупштине, промовисани најмлађи официри Војске Србије у Београду, као и седницу Главног одбора ДСС-а) показао је да се какофонија гласова о евентуалном приступању или неприступању Србије НАТО-у више не може тумачити као тактика "око Космета, ви мало са Москвом, а ми ћемо мало са Вашингтоном, па да играмо на разлике и нешто ушићаримо". (Тако су, наиме, у недостатку бољих објашњења, неки аналитичари летос тумачили чињеницу да министри у Влади Србије потпуно другачије тумаче безбедносну стратегију Србије, зависно од тога да ли су у владу дошли из ДС-а или из ДСС-а.)

У Београду протекле суботе није на виделу било такве тактике. Пре би се могло рећи да су се, на различитим местима у граду, огледале две другачије државне, безбедносне и политичке стратегије.

Технички гледано, све је на паради нових официра Војске Србије, одржане поводом њихове промоције у суботу 15. септембра било сасвим добро.

Начелник Војне академије, генерал-мајор Видосав Ковачевић, врло је лепо говорио, ништа није читао са папира, имао је добру концентрацију, а и лепо је изгледао. Али, оног тренутка када је он, у име премијера Војислава Коштунице, предао најбољим официрима ручне сатове, било је јасно да ће парада изазвати и лавину политичких коментара и расправа.

Јер, прошле године на истом месту и истим поводом стајали су један поред другог и премијер Војислав Коштуница и председник Србије Борис Тадић. Сада су поред председника Србије стајали председник Скупштине Оливер Дулић и министар одбране Драган Шутановац. Нешто даље, у првом реду, били су генерали из Националне гарде Охаја и страни војни изасланици у Београду. Командант Копнених снага и командант Ваздухопловства и ПВО Србије били су тамо, у неком петом или шестом реду. И протокол је порука...

После говора председника Србије Бориса Тадића младим официрима "да је стратешки циљ Србије да и њена војска буде део евроатлантских интеграција", могли су да одахну западни амбасадори и државници који су протеклих недеља забринуто испитивали наше званичнике напушта ли Србија стратегију евроатлантских интеграција и помирења са светом.

Ипак, исте вечери, на Главном одбору ДСС-а, заузет је став против уласка Србије у НАТО. Како је председник владе из редова ДСС-а, а министар одбране из редова ДС-а, а по питању уласка у НАТО имају сасвим различите ставове, сада имамо кохабитацију по питању евроатлантских интеграција и унутар саме владе. Односно, може се поставити питање да ли премијер може нешто да наложи министру одбране који је члан његове владе?

Но, министар спољних послова Вук Јеремић недавно је, по одлуци владе, из садржаја Презентационог документа "Партнерства за мир" предатог НАТО-у у Бриселу, ипак избацио оно "атлантске" интеграције и оставио само "европске". Ипак, током излагања у Бриселу, објаснио је присутним званичницима НАТО-а да је Србија посвећена евроатлантским интеграцијама.

Питање чланства у НАТО-у није, наравно, хитно политичко питање и оно само по себи не може да угрози кохезију српске владе. Ипак, у контексту проблема Космета, односно српске реакције на отворене америчке најаве да ће Вашингтон признати једнострано албанско проглашење независности, политичко изјашњавање о евентуалном чланству у НАТО-у може произвести последице по опстанак коалиције на власти и у том смислу може да узнемирује грађане Србије који подржавају јединство ДС-а и ДСС-а око Космета. То је додатно повезано и са председничким изборима за које ДСС сматра да треба да буду одложени и да се прво решава статус Космета, па тек онда бира председник Републике, док ДС жели да председнички избори треба да буду расписани до краја 2007. године.

На говор председника Србије већ је реаговао портпарол ДСС-а Бранислав Ристивојевић тврдњом "како председник Србије нема овлашћења за вођење спољне политике Србије, да је Борис Тадић свестан свог уставног положаја и својих овлашћења", као и да "према Уставу Србије овлашћења за вођење и утврђивање спољне политике леже на влади и Скупштини и да влада није донела никакву одлуку око уласка у НАТО".

Шеф прес-службе Г17 Никола Папак изјавио је "да су програмско опредељење његове странке евроатлантске интеграције, али да о томе треба да одлучи народ на референдуму, а да је за све то ипак још прерано".

Било како било, НАТО је постао мета српских странака. Ако Приштина после 10. децембра једнострано прогласи независност, биће потпуно јасно да је то учињено уз благослов и прећутну подршку САД, јер без Вашингтона Приштина ништа и не чини. Ако би избори у Србији уследили после таквог америчког потеза, залагање за "евроатлантске интеграције" (што је заправо политичка пречица за улазак и у ЕУ и у НАТО) могло би бирачима да буде проблематично.

Демократска странка Србије изгледа са тим и рачуна, и вероватно калкулише на следећи начин: ако после 10. децембра Приштина прогласи независност, ДСС може да каже да је учинила све да се то не догоди и да је на време упозоравала шта је стварни план САД и НАТО-а око Космета. Ако после 10. децембра Приштина ипак не прогласи независност, ДСС може да каже да је њена тактика контрирању уласку Србије у НАТО успела, јер су САД из бојазни "да Србија не оде Русима притисле Приштину".

Демократска странка је, и поред нерасположења јавности према НАТО-у, све ставила на карту евроатлантских интеграција. ДСС је за "Партнерство за мир", али у садашњим околностима против уласка Србије у НАТО. Околности су будући статус Космета. Остаје да видимо како ће се на крају према тим околностима поставити и САД и НАТО. А онда и гласачи на изборима у Србији. Па ком опанци, а ком....