Саборски инсајдери

Када сам у саопштењу са Сабора Српске православне цркве прочитао како су епископи „запањени понашањем појединих медија, чији циљ очито није објективно информисање јавности већ злонамерно изношење неистина о догађајима из живота цркве”, нисам се много изненадио. Пре више од месец дана новопостављени старешина једне београдске цркве у недељној проповеди поручио је нешто слично верницима. Вероватно, није знао да на службу божју долазе и поједини новинари, па је бубнуо: „Знајте, браћо и сестре, нема новинара да мисли добро Цркви!”

Откуда толико неповерење, па и страх од јавности код појединих кругова у СПЦ? Христова црква је и опстала две хиљаде године, баш зато што је и по цену мученичког страдања, јавно, а не тајно, ширила своје спасоносно учење. Зато паушалне негативне оцене изречене на рачун новинара који су писали о бурном току „црквене скупштине” само замагљују проблем. А прави проблем је одсуство било каквих званичних информација из врха СПЦ. И то у ситуацији када духовни вођа овог народа, једине личности око које Срби могу да се сложе, не председава Сабором.

Патријарх Павле је због болести пола године одсутан из црквеног живота, што је само додатно појачало интересовање јавности за мајско окупљање епископа у Патријаршијском двору. Нема грађанина ове земље, био верник или не, кога не занима какво је здравствено стање Његове светости и да ли ће се можда повући са „светосавског трона”. Поготово када поједине владике не крију амбицију да, за живота постојећег, изаберу новог патријарха.

Не знам коме је у интересу да јавност тек претпоследњег дана заседања Сабора сазна да је здравствено стање поглавара цркве стабилно и да је „свестан и комуникативан”, како је јавио Танјуг. Иначе, последњи извештај са Војномедицинске академије објављен на званичном интернет сајту СПЦ носи датум 12. март! Зар Свети синод није могао са мишљењем конзилијума лекара да се појави у јавности уочи самог сабора и тако умири јавност и вернике?

Владике су током сабора јавно поштовале „завет ћутања”, али су у улози „инсајдера” незванично саопштавале шта се догађало иза затворених патријаршијских врата. Један не превише експониран епископ је све то прокоментарисао речима: „Мање-више је тачно то што новине пишу”.

Новинарима није промакло да Сабор не може да се два дана договори око тога ко ће председавати, али и да су две различите делегације одлазиле на ВМА код патријарха. Када је један владика предложио да Сабор свакодневно извештава јавност о свом раду, како би се смањио притисак медија али и „цурење” информација, глатко је одбијен. Тако је и даље остала на снази анахрона одлука која архијерејима током сабора забрањује контакт с медијима.

Да је таква одлука постојала 418. године, до данас не би били сачувани читави дијалози шта је ко од светих отаца говорио на Картагенском сабору. Руска црква, чак више пута дневно, обавештава јавност о раду Светог синода тако што на интернет поставља записнике са заседања. Зато сувопарна и недовољно јасна саборска саопштења неће умањити, него само повећати „глад” за дешавањима у СПЦ.