Врх полиције штитио шверцере цигарета

Оптужени Миодраг Завишић, бивши помоћник начелника СУП-а Нови Сад, изјавио је на суђењу групи Станка Суботића Цанета да је врх полиције тражио од њега да обустави истрагу против шверцера цигарета.

„Зоран Соколовић, тадашњи савезни министар полиције, рекао ми је да Државна безбедност ради посао за владу”, рекао је Завишић.

Он је изјавио да је новосадска полиција 1994. године радила на откривању шверца цигарета, па је тако дошла до Мирка Вучуревића. После хапшења Вучуревића, телефоном га је позвао Радован Стојчић Баџа, бивши заменик министра полиције, захтевајући да Вучуревић буде пуштен.

„Баџа ме позвао да дођем у Београд, у МУП. Тамо ми је речено да се на тај начин пробијају санкције и да пустим Вучуревића”, тврди оптужени.

Стојчић је убијен је 11. априла 1997. године под неразјашњеним околностима. Он и његов брат Синиша Стојчић означени су као организатори једне од више група које су се бавиле шверцом цигарета.

„Не познајем Суботића. Тек после погибије Баџе, чуо сам да је могуће да је он организовао ту ликвидацију. То ми је 1998. године рекла Баџина супруга, иначе, моја кума”, казао је Завишић додајући да је знао да је Суботић долазио у МУП и да се о њему причало као о човеку који ради за Државну безбедност.

Мирко Вучуревић, кога је Завишић поменуо, у извештају акције „Мрежа” означен је као један од кључних људи у кријумчарењу дувана деведесетих година. Данас је власник фабрике сатова „Нивада” у Швајцарској, фудбалских клубова Будућност и Банатски двор, изградио је школу, цркву и путеве у том крају, а један стадион код Зрењанина носи његово име.

Завишић, коме се на терет ставља да је спречавао истрагу против шверцера цигарета, казао је да је 1995. и 1996. године дошао до информација да се у магацинима у Футогу и Руменци налази велика количина цигарета. Оба пута је, како каже, Драган Илић, у то време начелник Управе криминалистичке полиције Србије, тражио од њега да „обустави акцију и повуче људе” јер је реч о роби Државне безбедности.

„Звао ме је Зоран Соколовић и рекао ми да поступам по наређењу његових сарадника, да он стоји иза тих наређења и да ДБ ради за владу. Да сам одбио та наређења, најмања последица било би то што бих остао без посла”, рекао је Завишић.

Он је казао да је веома поштовао „покојног господина Влаховића”, који му је многе ствари испричао, поред осталог, и да „треба да га ликвидирају”. Завишић није рекао име овог човека, али се претпоставља да је мислио на Миодрага Влаховића, инспектора београдске полиције, који је био веома близак Радовану Стојчићу, а убијен је 11. марта 1998. године, такође под неразјашњеним околностима.

Оптужена Ивана Олујић, која је за себе рекла да јој је естрадни надимак Олуја, новосадска поп певачица, негирала је оптужбе да је посредовала у налажењу магацина за складиштење шверцованих цигарета Суботићеве фирме „Миа Уб”, као и у контактима између купаца и продаваца и да је исплаћивала зараде запосленима у магацину „Металум” у Руменци.

„Ја сам певала у кафани ’Дунав’” на Рибарском острву и била сам звезда у Новом Саду. Имала сам 26 година и три снимљене плоче. Једне вечери гост у кафани био је Баџа. За време музичке паузе, он је пришао мом столу да ме пита да ли знам да ли у близини може да се изнајми неко складиште”, испричала је она.

Олујићева је објаснила да су преговори о налажењу магацина касније настављени између њеног пријатеља Саше Вујића и оптуженог Николе Милошевића, коме се суди у одсуству, јер је у бекству. Додала је да је касније одлазила са Вујићем у магацин, али да није улазила због својих високих потпетица, у којима није могла да „штрапацира по складишту”, већ је људима испред делила аутограме. Казала је и да је знала да су у магацину цигарете, али да је веровала да је „све легално”.

Ивана Олујић је објаснила да је она школски пример како пролазе „непослушни сведоци”, тврдећи да је извесни инспектор Пушић још на саслушању 2003. године тражио од ње да лажно терети Милана Милановића Мргуда, кога је описала као „човека са топлим очима”.