Дечја вера у идеал чистоте

Кан – На Канском фестивалу су се ове године Жан-Пјер и Лик Дарден такмичили осми пут и то са својим једанаестим дугометражним филмом у каријери – са „Младим Ахмедом”, за који су једногласном одлуком жирија поново освојили „палму” за најбољу режију.

За ове белгијске филмске ауторе, припаднике елитног клуба двоструких освајача канске „Златне палме” („Розета” и „Дете”) и других канских одличја (за сценарио, два пута за режију и за глумца у филму „Син”), један од европских филозофа је својевремено рекао да они својим документарним методом истрајно чине „кинематографију отпора” глобалистичком друштву, стварајући филмове у којима не доминирају над стварношћу, већ нуде ствари какве јесу, без наметања. Тако је и у случају „Младог Ахмеда” (откупљен за приказивање у Србији), у којем Дарденови реагују на нарастајућу опасност од екстремног исламизма који са собом доноси и планове о џихаду на европском тлу. И то чине кроз лик дечака Ахмеда, Белгијанца арапског порекла, који је напрасно „открио” Куран и у годинама у којима јесте, постао подложан погубним утицајима локалног фанатичног имама. Лику чедног и наивног дечака који је кренуо погрешним путем насиља и довео у опасност и себе и своју учитељицу арапског језика и своју породицу, али и само друштво, аутори сучељавају и неке од белгијских одговора на проблем и на недавна проживљена искуства у својој земљи, о чему су говорили и у интервјуу за „Политику”...

Сведоци смо онога што се недавно догађало у Европи, а ви нисте сачекали ону такозвану временску дистанцу да бисте на ову тему реаговали филмом?

Жан-Пјер: Нисмо, јер су напади који су се десили у Француској и Белгији били за нас прави катализатор да проговоримо о ономе чему смо сведоци, а то је радикализација младића исламске вероисповести рођених и одраслих у Белгији. Размишљали смо како бисмо филмом могли да кажемо нешто о овим страшним догађајима, да предочимо проблем и укажемо на последице погрешног избора и погрешних утицаја.

С обзиром на то да сте у филму такнули и „осиње гнездо” да ли сте добијали претње или критике?

Лик: Нико није знао шта снимамо, нити какав је филм све до ове светске премијере у Кану и дан после у Бриселу. Одмах смо добили поруке, а једна од њих нам је стигла од наше арапске пријатељице која је захвалила на поштеном односу према исламској заједници, јер смо показали јасне разлике између верујућих људи и радикалних исламиста и њиховог милитантног тумачења курана.

Управо на тој јасно предоченој разлици негде и почива лик дечака Ахмеда који би једног дана и сам могао постати бомбаш-самоубица?

Лик: Ахмед је веома млад и ми смо га учинили таквим јер нам је то омогућило да покажемо на који начин се савитљиви млади мозак и младо тело могу ставити у идеалну службу ширења мржње која стиже кроз проповеди имама и „пророка” са интернета, на рачун оних који су „изгубили чистоту” и зато их треба уништити.

Жан-Пјер: Дете верује у идеал чистоте. Он је довољно млад да може да верује у то свим својим бићем и да постане радикалнији од својих радикалних идола. У име те проповедане чистоте Ахмед ће и покушати убиство своје „нечисте” учитељице арапског језика.

Младићи који су сејали ужас у Белгији и Француској ипак су били старијег узраста?

Лик: Јесу, а када имаш 18 или више година ти си свестан шта чиниш. Такву свест неко са 13 година, колико има Ахмед, не може да има. Он је нити дете, нити младић, а ми смо желели да покажемо и да тело понекад може да избегне контролу ума. Код старијих младића контрола ума је јаче изражена. Уз то, желели смо да избегнемо замку морализовања у коју бисмо упали да смо нашег главној јунака учинили старијим, а самим тим морали бисмо да га учинимо и злокобнијим.

Уз „поуке” локалног имама, Ахмед има још један терет, тачније мотив да истраје у спровођењу фанатичног чина?

Лик: Тачно је, култ мртвих је огроман, готово смртоносни терет за њега, а то је још једна од имамових вештина пренета на Ахмеда. Дечак је опседнут имамовим сећањем на рођака којег је такође верски „пробудио”, а који је преминуо „у борби”.

Верских фанатика има свугде и у свакој религији, може ли се ваш филм односити и на њих?

Жан-Пјер: Ми се надамо да смо успели да пронађемо малу причу са универзалном резонанцом и да на Ахмедовом примеру покажемо како фанатизам делује. С једне стране кроз вербално насиље, а с друге кроз непробојност према било којем алтернативном дискурсу. Само је његова истина једина и права истина. До њега ништа друго или другачије не допире.

Лик: Верски фанатици не слушају спољашњи свет, они граде зид између себе и света и њихов једини циљ је да други постану као они без обзира на цену.

Ви сте ипак покушали да Ахмеда вратите у „нечистоћу” оним нежним пољупцем са девојчицом?

Жан-Пјер: Наша филмска прича јесте покушај помоћи овом дечаку да се врати у „нечистоћу” од које жели да се спаси уништавајући је, али и покушај да му се помогне да се не врати у сопствену наивност због које је себе довео на ивицу.

Лик: Причи о Ахмеду пришли смо кроз његово тело ограничено религијом, јер она тренира тело да не додирује друге и да их не пушта близу себе. Да се непрестано штити од других и другачијег од себе, од свега што би могло да га „контаминира”. Међутим, када његово тело падне на земљу, све то пада у воду. Речи више немају снагу.

Жене би, дакле, могле да реше проблем исламских фанатика?

Лик: Дугорочније, могле би. Њихова „нечистоћа”, уколико нису преобраћене, могла би да их „испрља” и заустави у злим намерама, а постоји и то чврсто веровање да исламски борац кога убије жена не може у рај.

Као стваралачки тандем још увек функционишете без вође, као једна особа са две главе?

Жан-Пјер: И са четири руке и четири ноге, ха, ха. Нема вође, нисмо попут политичких партија које покушавају да дођу до компромиса. Једноставно, ми функционишемо тако што имамо истоветне идеје о филму и зато и радимо стално заједно.