Марчелов хароновски аутобус

На почетку свог првог романа „Заједно сами” ( издање VEGA media, Нови Сад, 2008), Марко Шелић, de facto: познати хип-хоп музичар Марчело, као неку врсту пролога цитира песму Бранимира Живојиновића „Вожња аутобусом”. Био је један од оних пасмурних дана;/хтедох да уђем, а онда се усколебах:/Куда то возиш, мајсторе? – До Калемегдана/или до црног неба?

Живојиновићеви стихови одлично најављују Шелићев роман чији су јунаци кренули на ону другу, небеску, црну страну стиха. Главни јунак ове занимљиве приче Радоје Бакрач нашао се у аутобусу који би требало да га као трагично преминулог у саобраћајној несрећи пренесе на онај свет. Но, како то већ код нас бива, тај хароновски аутобус се покварио, па су покојни јунаци фантастичне приче заробљени негде на граници светова, између станице на којој животаре живи и станице на којој почивају мртви. У усамљеном, поквареном аутобусу, негде у лимбу између два од многих светова.

Пре него што схвати у каквом се превозу нашао, Радоје Бакрач ће, по оном добром старом обичају, између сна и јаве, имати прилику да на брзину премота цео живот у његовим последњим тренуцима. Сцена у којој главни јунак гледа филм свога живота и то нигде другде до у препуном биоскопу, пред веома пробраним крдом алапача, опајдара, вућумара, оговарача и осталих стручних кадрова висококвалификованих за сумирање туђих живота у смирај дана, како је већ то паметно смислио Марко Шелић – биће једна од најурнебеснијих сцена романа која добро најављује са каквим ћемо поглављима тек имати посла. Фантастика, сатира, црни хумор и гротеска у служби приче о свођењу животног рачуна управо на оној неутралној територији између живота и смрти – територији на којој човек, таман и у поквареном аутобусу, не припада ником, већ мора да стане и самог себе погледа у очи, баш тако: заједно сам, те сумира резултате и подвуче црту проживљеног пре него што закорачи у други свет.

Иако све то на први поглед можда делује сложено, Марко Шелић приповеда кристално јасно и прегледно, градећи фабулу око прича људи који са главним јунаком Радојем Бакрачом седе у аутобусу и чекају да виде шта ће даље бити. Сваки од њих има своју причу која мора бити исприповедана, причу која ће на тој граници светова срушити сваки стереотип. Бакрач је сасвим обичан јунак, без било каквих необичних атрибута какве литерарни јунаци обично имају, а његови сапутници управо су они ликови које можемо срести по градским и приградским аутобусима, тајанствене, нервозне или пак са луком у устима.

Мада се прописно зафркава и мада је заиста врло духовит, Марко Шелић у роману „Заједно сами” потеже озбиљна, филозофско-религиозна питања, која су на сву срећу прикривена фантастиком, иронијом, пародијом, гротеском, црним хумором. У највећем делу романа преозбиљност и тежину једне овакве вечне теме, писац успева да разблажи управо тим својим црнохуморним приступом целој причи, али, ипак, на ретким местима где хумор и пародија на тренутке нестану или изгубе интензитет, приче постају сувише експлицитне у понуди поука, што не би морао бити случај, јер их гротеска, баш када су прикривени, чини ефектнијим. У последњем поглављу, на пример, где бог пред Радојем протејски мења лик, те је час Христ, час Буда, Алах, Зевс или Перун – осети се недостатак сатире која је аутора на известан начин све време одвајала од приче, градећи извесну критичку дистанцу према читавој ствари, па то последње двадесет пето поглавље, може бити, није ослобођено од извесне баналности. Но, без обзира на те ситне замерке, Шелићев језик, проницљивост, духовитост и начин на који води причу о мајстору који вози до црног неба, свакако указују на приповедачки таленат (зашто не рећи: одавно примећен у Марчеловим хип-хоп песмама) – таленат коме свакако треба посветити пажњу.