Рука која види

Глигор Чемерски, један од најистакнутијих македонских сликара, већ скоро пола века свој уметнички рад представља у најеминентнијим изложбеним просторима Париза, Прага, Мадрида, Рима, Њујорка и других културних центара Европе и света. На том богатом стваралачком путу, његова важна станица често је био и Београд, и зато што себе сматра припадником београдског сликарског круга.

Српска културна јавност ове године има прилику да се упозна са уметничким остварењима Глигора Чемерског, насталиму протеклих петнаест година. На две одвојене изложбе цртежа и уља у Београду, отворене  16. маја у Атријуму Библиотеке града Београда, и 22. маја у галерији Art Point, Чемерски је представио радове који до сада нису били изложени у Србији и Македонији.

 На Вашим сликама често је могуће приметити преобликоване канонске форме, сакралне фигуре и сцене. Занимљива је фигура Св. Ђорђа Охридског, која се увек појављује без копља. Да ли је то Ваш пут до модерније духовности која креће са извора византијске културе и уметности?

Заиста има тога. Тиме сам негде несвесно, а затим свесно донео нови елемент ирационалног или афективног који припада савремености. Ми управо живимо живот 21. века, али Византију поново откривамо. Могло би се рећи да је то сада отклањање неправде у уметности.

Ипак, изложбе дела византијске уметности у последњих неколико година су врло добро прихваћене у познатим изложбеним просторима на Западу. Сматрате ли да је велики потенцијал византијског културног и уметничког наслеђа довољно коришћен у радовима ликовних уметника данашњице са балканских простора? На који начин ово културно наслеђе кореспондира са савременом западном културом?

Сматрам да је византијско наслеђе у ликовној уметности било запостављено, из неких разлога, ја не знам којих. Требало је пуно времена да прође, да се врати тај мирис и харизма истока, али више тематски него формално. То је био заборављен простор европске уметности, што је неправедно и на нашу велику штету. Ја следим оно: ко није видео руске иконе, тај нема право да слика. Ту је затим и Фернан Леже који је рекао да је схватио шта је сликарство када је посетио Равену. А у Равени су дивни византијски мозаици, пребогати и раскошни.

Радите велике, масивне форме, и сами сте експресиониста. Сматрате ли да је појава експресионизма била неминовна појава, и против чега је она заправо била побуна у времену у коме живимо?

Експресионизам – то је огромна енергија форме и изражавања. Ту нема стидљивости, нема шминкања. Ако мало боље погледате, један велики експресионистички импулс испуњава све озбиљне цивилизације, и европске и светске, и готику и романику, келтску уметност, византијску, египатску, уметност Маја и Инка…У ствари, оно што нас фасцинира јесте људски род, људски дух и људска егзистенција, у којој има свега, али можда највише трагичног. Ту има тих духова ирационалне тескобе, више сугестивног него допадљивог, ту су крик и грч. У сваком случају, има неке слободе, ирационалног, хипнотичког. Зато то толико волим. И, да, европски експресионизам се побунио против перика, пудера и шминке, против лажног изгледа. Дао је један нови садржај, а истовремено се окренуо оним чистим уметничким формама , са пуно покрета и боје које су створили први људи.

Сматрате ли да је данас, на почетку 21. века сваки бунт институционализован, претворен у цену на тржишту?

Сигурно је да постоје такве тенденције. Идеологије нам обећавају не знамкакав диван свет, у коме афективни део нас одређује наше реакције.Још увек има ратова, свирепости, насиља у несавладивим размерама, тако да мислим дауправо зато уметност има своју самоодбрану.Она је, такође, део афективног живота. Ми смо сведоци једног космоса коме и сами припадамо, али рањиви, повредљиви, са осећајем трагичности, са осећајем бола.

Како Вам после толико година и турбулентних дешавања на овим нашим просторима изгледа српска ликовна сцена данас? Можете ли да је упоредите са сценама бившег југословенског простора, али и европског уопште?

Догодили су се паралелни догађаји код нас. Све то што се догодило, било је, између осталог, и драстичан удар на идеје у сликарству. Толико је патње и бруталности било овде. Много тога је било пресечено, пробијено, преиспитивано. Могу да замислим младу ликовну генерацију како помно тражи одговор на свет у којем живи, у који можда тек улази, у неку будућност, понекад прилично неартикулирано. Интуитивно посматрам и читам преко њихових слика дубоку потребу према осећајном, ирационалном. Још увек мислим да има тежине, злата, неисцрпности материјала, да се одговори на ту суштинску потребу за окретањем стварној, ненашминканој духовности.

Скренуо бих пажњу на опасност од појаве неких минорних концепата у уметности, који нису ни испуњени, ни духовити, брзо се празне и репродукују у ситније. Себи допуштам да заборавим много од онога што знам, да би мој осећај ликовног богатства одговарао мом времену, мојој идеји и потреби за слободом. И сам, понекад, преко намерног одбацивања занатске перфекције долазим до прочишћенијег и чистијег духовног језика, до људског, тајног, неодређеног, онолико колико сликаможе да пренесе. Ја сам задовољан том врстом сликарства.И још бих додао: сликарство рађа сликарство. Изабрао сам га још као дете, као вид свог израза, јер у њему има неке тишине, која је за мене дубља и од саме поезије. Овде, на студијама у Београду, нашао сам пријатеље, дружили смо се преко сликарства. Делили смо хлеб, четке и боје, а највише љубав према сликарству.

Марија Андријашевић

-------------------------------------------------------------

Момо Капор: Ватромет облика и боја

Сликар и књижевник Момо Капор отворио је изложбу Глигора Чемерског у Галерији Библиотеке града Београда. За „Политику” је, специјално, написао краћи текст о познатом македонском сликару:

„Глигор Чемерски, један од најпознатијих македонских сликара, вратио се накратко са својим делима у Београд – своју колевку сентименталног васпитања. У две паралелно отворене самосталне изложбе цртежа и уља, он је београдској публици представио своју стару везу са византијским сликарством, процеђену кроз рафинман америчког сликарства акције на самој ивици апстрактног. Његово дело пуно је снажне експресивности – прави ватромет облика и боја. Укратко, када се у неком миксеру исцеди све визуелно византијско сликарство, остаје екстракт сликарства Глигора Чемерског.

Глигор, дакле, пролази после много година поново стазом старе путање Кнез-Михаилове улице, од Руског цара до зграде Ликовне академије код Калемегдана, као некада, када је био млад и леп.

Сада је само леп.”