Бивши кућни љубимци

Четири месеца после саобраћајне несреће у којој је тешко повређен министар полиције Драган Јочић, јавност је сазнала за причу власника пса кога је на аутопуту ударио џип министра полиције. Драган Јовановић (35) из Велике Плане објаснио је да је свог вучјака Рекса „пустио, јер није имао чиме да га храни”. Јовановић је пса тешког око 70 килограма добио на поклон од свог пријатеља, а немачки овчар је у његовом дворишту провео свега два и по дана. Толико је новом власнику било потребно да изведе рачуницу да пас, који тежи колико и одрастао мушкарац, сваки дан мора да једе месо, а потом и да тај јеловник упореди са својим кућним буџетом и схвати да ће морати да се одрекне друштва вучјака.  

Пса је одвео на излаз из Велике Плане, а он неколико сати касније, три и по километра даље, излетео на аутопут пред полицијски џип и изазвао тешку саобраћајну несрећу, после које је министар Јочић остао непокретан.

Рекс је на бруталан начин скренуо пажњу јавности на своју псећу сабраћу која лута улицама јер су њихови власници након два дана, два месеца или две године установили да пас није „жива играчка”, већ биће које треба хранити, шетати и лечити и – решили да их „пусте” односно избаце на улицу.

Број паса луталица који живе на улицама Београда и свих већих градова у Србији креће се око 50.000, а представници друштва за бригу о животињама сматрају да је сваки десети пас који лута улицама – бивши кућни љубимац.

Пут који води на улицу обично почиње мољакањем деце да се на „списак станара” стави умиљато куче или маче и обећањима малишана да ће они водити рачуна о шетању, исхрани, тоалету… Проблеми у рају настају када родитељи схвате да мотивација деце за шетање пса траје недељу–две и да су они ти који морају да изводе пса у шетњу. Или када се суоче са штетом коју из протеста направи кућни љубимац коме је угрожено основно псеће право – право на шетњу и уживање на свежем ваздуху и јурцањем за лоптом, мачкама и птицама.

Сваки пас мора да се шета минимум два пута дневно и та шетња не може да траје мање од пола сата – без обзира на метеоролошке услове, мотивацију, расположење, здравствени статус и слободно време које стоји на располагању његовом власнику.

Месечна храна за расног пса који превазилази висину пудле износи око сто евра, а финансијска брига о псу подразумева обавезну вакцинацију и куповину ампула против крпеља и бува, односно лекова у случају болести. Компликације зване остављање пса на чување комшијама, рођацима и пријатељима за време годишњег одмора представљају посебно поглавље, јер свако ко је имао кућног љубимца зна колико је тешко оставити канаринца или златну рибицу на чување, а камоли расног пса.

Када први занос прође и породица схвати да о исхрани, здрављу, вакцинацијама и слободном времену кућног љубимца мора да води рачуна 24 часа дневно, на дневни ред породичног парламента убрзо долази расправа – да ли постоји неки рођак на селу који би преузео бригу о псу. А када та потрага не уроди плодом, велике су шансе да отац породице под окриљем ноћи „заборави” пса на улици.

Кривични закон Србије предвиђа новчану, односно затворску казну до шест месеци за онога ко убије, повреди или мучи животињу. За оне који „пуштају” односно избацују кућне љубимце предвиђене су – моралне санкције.

Када се говори о парадоксалности овог случаја, треба се присетити и Владимира Гутића којег су шабачке судије огласиле одговорним за штету почињену у саобраћајној несрећи у којој није учествовао. Малолетни Слободан Бјекић неовлашћено је узео из Гутићевог дворишта његовог „стојадина” и, возећи у пијаном стању, тешко повредио двоје људи. Судије су пронашле да је Гутић „крив” зато што није ваљано обезбедио опасно средство, на основу члана 174. Закона о облигационим односима. Владимир Гутић не може да избегне одговорност због тога што је оставио аутомобил са кључевима у брави, без обзира на то што га је паркирао у свом дворишту.

Метафора о савршеном злочину у коме има жртава али нема одговорних важи и за овај случај.