Bivši kućni ljubimci

Četiri meseca posle saobraćajne nesreće u kojoj je teško povređen ministar policije Dragan Jočić, javnost je saznala za priču vlasnika psa koga je na autoputu udario džip ministra policije. Dragan Jovanović (35) iz Velike Plane objasnio je da je svog vučjaka Reksa „pustio, jer nije imao čime da ga hrani”. Jovanović je psa teškog oko 70 kilograma dobio na poklon od svog prijatelja, a nemački ovčar je u njegovom dvorištu proveo svega dva i po dana. Toliko je novom vlasniku bilo potrebno da izvede računicu da pas, koji teži koliko i odrastao muškarac, svaki dan mora da jede meso, a potom i da taj jelovnik uporedi sa svojim kućnim budžetom i shvati da će morati da se odrekne društva vučjaka.  

Psa je odveo na izlaz iz Velike Plane, a on nekoliko sati kasnije, tri i po kilometra dalje, izleteo na autoput pred policijski džip i izazvao tešku saobraćajnu nesreću, posle koje je ministar Jočić ostao nepokretan.

Reks je na brutalan način skrenuo pažnju javnosti na svoju pseću sabraću koja luta ulicama jer su njihovi vlasnici nakon dva dana, dva meseca ili dve godine ustanovili da pas nije „živa igračka”, već biće koje treba hraniti, šetati i lečiti i – rešili da ih „puste” odnosno izbace na ulicu.

Broj pasa lutalica koji žive na ulicama Beograda i svih većih gradova u Srbiji kreće se oko 50.000, a predstavnici društva za brigu o životinjama smatraju da je svaki deseti pas koji luta ulicama – bivši kućni ljubimac.

Put koji vodi na ulicu obično počinje moljakanjem dece da se na „spisak stanara” stavi umiljato kuče ili mače i obećanjima mališana da će oni voditi računa o šetanju, ishrani, toaletu… Problemi u raju nastaju kada roditelji shvate da motivacija dece za šetanje psa traje nedelju–dve i da su oni ti koji moraju da izvode psa u šetnju. Ili kada se suoče sa štetom koju iz protesta napravi kućni ljubimac kome je ugroženo osnovno pseće pravo – pravo na šetnju i uživanje na svežem vazduhu i jurcanjem za loptom, mačkama i pticama.

Svaki pas mora da se šeta minimum dva puta dnevno i ta šetnja ne može da traje manje od pola sata – bez obzira na meteorološke uslove, motivaciju, raspoloženje, zdravstveni status i slobodno vreme koje stoji na raspolaganju njegovom vlasniku.

Mesečna hrana za rasnog psa koji prevazilazi visinu pudle iznosi oko sto evra, a finansijska briga o psu podrazumeva obaveznu vakcinaciju i kupovinu ampula protiv krpelja i buva, odnosno lekova u slučaju bolesti. Komplikacije zvane ostavljanje psa na čuvanje komšijama, rođacima i prijateljima za vreme godišnjeg odmora predstavljaju posebno poglavlje, jer svako ko je imao kućnog ljubimca zna koliko je teško ostaviti kanarinca ili zlatnu ribicu na čuvanje, a kamoli rasnog psa.

Kada prvi zanos prođe i porodica shvati da o ishrani, zdravlju, vakcinacijama i slobodnom vremenu kućnog ljubimca mora da vodi računa 24 časa dnevno, na dnevni red porodičnog parlamenta ubrzo dolazi rasprava – da li postoji neki rođak na selu koji bi preuzeo brigu o psu. A kada ta potraga ne urodi plodom, velike su šanse da otac porodice pod okriljem noći „zaboravi” psa na ulici.

Krivični zakon Srbije predviđa novčanu, odnosno zatvorsku kaznu do šest meseci za onoga ko ubije, povredi ili muči životinju. Za one koji „puštaju” odnosno izbacuju kućne ljubimce predviđene su – moralne sankcije.

Kada se govori o paradoksalnosti ovog slučaja, treba se prisetiti i Vladimira Gutića kojeg su šabačke sudije oglasile odgovornim za štetu počinjenu u saobraćajnoj nesreći u kojoj nije učestvovao. Maloletni Slobodan Bjekić neovlašćeno je uzeo iz Gutićevog dvorišta njegovog „stojadina” i, vozeći u pijanom stanju, teško povredio dvoje ljudi. Sudije su pronašle da je Gutić „kriv” zato što nije valjano obezbedio opasno sredstvo, na osnovu člana 174. Zakona o obligacionim odnosima. Vladimir Gutić ne može da izbegne odgovornost zbog toga što je ostavio automobil sa ključevima u bravi, bez obzira na to što ga je parkirao u svom dvorištu.

Metafora o savršenom zločinu u kome ima žrtava ali nema odgovornih važi i za ovaj slučaj.