Кад све прође

Немачка списатељица Деа Лоер је у четрдесетим годинама за које Меша Селимовић вели да су преломне и пресудне у животу сваког човека. О људима и њиховом начину присуства у животу, Деа Лоер пише одважно, без длаке на језику, али са брижношћу, медитативно и полемично, уверена да је спознала и проникла у човеково незнање и неупућеност у сопствени „случај”, или судбину.

Невиност, реч данас ретка, па се и њено значење готово загубило, разредило, у сваком случају. Невиност би овде ваљало схватити као немоћ људског бића да влада својим животом, да га води и предвиђа, да му да смисао. Невин, недужан је људски створ, па ипак живи и пати се, умире озверен, под кривицом, излудео од оног што је чинио, не знајући шта чини. Кад све прође, ко ће нас спасити, Треба ми неко, Имали смо своје снове, Дозивање, Беше му... Живот и испаштање, Романтика и озверење, све би то могли бити наслови драме Дее Лоер, и њеног зажареног човекољубља, њене жестоке потраге за љубављу, додиром, разумевањем.

У драми „Невиност” човеков живот је испаштање кривице или греха, мучно посртање под теретом онога што је било, што се већ одиграло, а што ни сањали нисмо да нам се догађа. Тек пошто му се живот догоди, човек почиње да размишља о њему, али сада је већ касно! Како каже једна цура из Кожетина: Па, господине, ја сам живот већ промашила, али је и живот промашио мене! Деа Лоер и редитељ Дејан Мијач у представи Атељеа 212 обликују, драматизују живот, судбину једне овакве скупине људи.

Деа Лоер је и прозни писац, и то се у структури њене драме осећа. Она воли исповедање, држи до литерарности, лепог казивања, лако се препушта мелодијама и ритмовима сећања, шумовима мора и обала, онога што из минулости, из даљине и неосвојене прошлости, проговара. Њен превасходни глас је глас недужних и невиних, кривих без кривице, оних који лутају светом непоузданости. Мислио сам, веровао сам, надао сам се, сневао, замишљао, али све је испало друго и другачије, и сада сам ту, сам и насукан!

Веровао сам да знам шта радим и бирам, а испало је обрнуто, и како ћу, и куда ћу сада са кривицом, грехом, заблудом, са свим што ми је натоварено, или што сам, и не знајући, сам себи натоварио на леђа. Зашто сам учинио то што сам учинио, и што ми је живот унаказило? Зашто ми се то десило, и како то да нисмо знали да избегнемо оно што ће нам живот претворити у муку и патњу, у неподношљиво сећање. Зашто смо изабрали, ако смо знали и могли да бирамо, баш тог човека који нам најмање одговара, да са њим проведемо живот? Зашто смо учинили, ако смо знали шта чинимо, управо оно што никако нисмо смели да учинимо, што ћемо као тешки камен о врату носити кроз живот? По чему смо ми власници сопственог живота, ако је готово сваки наш избор фиктиван, изнуђен, случајан, и ако се сваки живот завршава у паду, у некој врсти поживотињења, душевне патње, избезумљености, лудила. Управо овај поглед са краја, очима смрти упртим у неконтролисани кратки живот, приближио је редитеља Дејана Мијача драми Дее Лоер „Невиност”.

О људима Дејан Мијач размишља острашћено и са горчином. Стало му је до људскости, невиности, нежности, до свега чега никада није било довољно, а данас га има још мање, али човек за собом оставља све убедљивије знаке звероидности. Хтели смо да се насмејемо, али смех нам је застао у грлу! Мијач је намеравао да о мучним и горким стварима говори полемички, са иронијом и хумором под вешалима. Некако је то ишло, али је ишло тешко. Свифтовска горчина меша се са агоничном романтичношћу чији снови и предвиђања се нису остварили. Хтели смо да се замислимо над човековом судбином, над метафизичком рупом у коју Лоер и Мијач сабијају изгубљено, разорено људско биће. Речју, драма непоузданости и неодређености, и сама недовољно одређена, распета међу јавом и сном, реалношћу озверења и озарења.

Сцене и актери заоштрени, погурани ка ивицама и крајностима, изразу који из побуне, или молитве и кајања, прелази у крике, врисак, раздраженост, лудило. И глумци и редитељ трагају за нечим што називамо страношћу, што није исто што и настраност, па ни зачудност. Самоћа, бол, напуштеност, лица драме претварају у маске, гримасе, креатуре, бића на граници људскости и оживотињења.

Из скупине обједињене истом, или сличном судбином, редитељ на сцену обликовану панелима (сценографија Јурај Фабри), изводи појединце, или парове, баш као да листамо књигу, и прелазимо из поглавља у поглавље. Још нешто живе душе, жеље и доброте, или у потрази за њима, налазимо у Апсолутној уверљиве Соње Колачарић. са романтичном одсутношћу и откаченошћу игра Дара Џокић госпођу Хаберзат. Даље, ка растројству, лудилу и чудаштву води Бранка Шелић-Илић Мајку убијене девојке. Обилну озвереност и самоиронију госпођа Цукер Љиљане Драгутиновић. Слабо, крхко и дрхтаво, неуслишено женско чељаде јавља се из Розе Наде Шаргин. Сумњива упућеност, или спорено знање и самоувереност, непомиреност нарцисоидне интелигенције која завршава у злочину, обликују Елу Александре Јанковић. Причу Младог лекара сугестивно је казао Бојан Жировић. Карактер представе особито пластично се очитује у двосмислу игре Срђана Тимарова и Гордана Кичића. Строги, сведени, упечатљиви, Младен Андрејевић (Франц), Бранислав Зеремски (Отац). Младићи са још очуваном људскошћу: Горан Јевтић (Елизио), Никола Ракочевић (Фадул), Хелмут Јанош Тот. Костимограф Маја Мирковић. Композитор Ања Ђорђевић. Драматург Јелена Мијовић. Превод Дринка Гојковић.

Можда и муца, али представа која хоће много да каже.