ШТА ЈЕ ТО ЛЕВИЦА

Како се у Србији политичко клатно клати? Што је владавина дужа, наследници су безбојнији. „Млади вукови” нове политичке класе који су после догађања народа пожурили да стекну богатство пре него што их смене, и исто тако њихови старији другови жељни „власти ради власти”, одједном сада тврде да су одувек били левичарске оријентације, можда чак и заговорници „марксизма са људским ликом”. У реду, то је нови језик на међународној сцени, уосталом имати власт по цену свих могућих компромиса сасвим је разумљив разлог тих нових „открића”.

У сваком случају, бити данас левица у Србији заиста није лако. Јер, левица не би требало да верује да је искључиви власник свих врлина када се ради о питањима у вези са односима унутар друштва и социјалном правдом, баш као што би и неке друге партије могле да буду далеко убедљивије у борби против сиромаштва.

При томе, важи за све, суштину представља следеће:када се политичка дебата опрости од идеја и принципа, када постане пука маркетиншка презентација за потрошаче, дневним редом доминирају екстремизам и ратоборна једноставна решења. А једноставних решења у Србији нема. Реализам није да се прилагођавате стварности него да је мењате.

Дакле, социјалисти Ивице Дачића знају да морају да се ухвате у коштац са свим проблемима модернизације тако што ће за себе чвршће везати оне који би могли да оду, дакле старе бираче, а истовремено не рећи да све остаје по старом. Странка тек треба да каже да ли је, осим за тржишну привреду, уједно и за тржишно друштво.

И све то у условима када су Србији потребне стварне реформе, а не само козметичка прилагођавања и када се свако нада да ће неопходне жртве тих реформи поднети неко други. При чему та два осећања уопште нису спојива. И када ни један политичар у Србији не жели јасно да каже: „То што ви од мене захтевате, ја нисам у стању да учиним!” Коначно, проблем односа са грађанима Србије неће се само одређивати на економским и социјалним питањима, колико год она важна била. Однос се успоставља и начином владања и пажњом која се посвећује социјалном и културном развоју земље. Бахатоствласти у условима „клијентелизације” великих партија и њихово прожимање са државним апаратом, што све спречава суштинске реформе институционалних структура, увек се освећује. Чак и када председник државе и председник владе имају иза себе огромне партијске апарате који по аутоматизму доносе одређени проценат гласача.

Значи, странка садашњих и будућих пензионера тражи веће пензије, међу њима су и ситне занатлије и трговци. Снага ове странке тзв. сиве силе биће све већа, а њихов се проблем не може решити само економским растом. Још мање уласком Србије у НАТО! Истина, од вође странке пензионера још нисмо чули став у вези са уласком државе у НАТО. Уместо тога, коалиција око СПС-а могла би да захтева да у сваки споразум са ЕУ уђе и повеља о незапослености.

Социјалисти Ивице Дачића нису јавно саопштили ни своју доктрину о будућности јавног сектора. Да ли су око тога доктринарни у теорији, а опортунисти у пракси? Како целе градове у Србији, с армијом незапослених, отргнути од очаја?

Отворити радна места, растеретити привреду, подстакнути креативност појединаца, конкурентску способност, ефикасност. Јер, естаблишмент и системсу ти који онемогућавају малом човеку да и он добије фер шансу.

На једној страни су власт, новац и привилегије. На другој су идеолошки корени и социјална база. Ивица Дачић мора пажљиво да изабере. Стратешки. Иначе, цела ствар може да му експлодира у лице. Раскол на левици! Мудра изрека великог совјетског сатиричара Иљфа гласи: „Није важно да ли ти волиш партију, већ да ли партија воли тебе“.

После догађања народа у Србији од 5. октобра уместо да се друштво тотално отвори, фабрике су се затварале. Актуелна идеологија новог светског поретка је тржишни лењинизам, многе идеологије новог светског поретка су засноване на чистом комунизму, комбинација је догматског економског модела и макијавелистичких метода чврстог држања полуга власти. Демократизација у тим околностима и у Србији иде постепено, а све што је постепено оцењујемо као неуспешно.

Србија спада у земље јефтиних надница, у новоосвојене рајеве профита. Искоришћавање разлика у животном стандарду, платама и пореским законима почело је, додуше, још много раније. Држава овим процесом тешко да може да управља, јер профитери делују глобално.

Основ егзистенције сваке државе је порез, глобализација је омогућила да за сваког оног ко поседује довољну економску моћ порез постаје предмет трговине. Отварајући се према страном капиталу држава Србија постаје и рањива у односу на тај капитал. Може чак да буде и уцењена. Како на ту врсту односа гледају домаћи капиталисти, да ли закон важи за све или не, друга је прича.

Иако, Срби у принципу не мрзе капитализам.Иако, Србија не може да оздрави уз јучерашње рецепте, ма како они успешни били. Заиста не знам шта о овоме мисле у СПС-у?