Опело за међународно право

Поводом бруталне интервенције косовских јединица Росу у српским општинама на северу Косова и Метохије, дрске Тачијеве изјаве да неће формирати Заједницу српских општина и изостанка реакције ЕУ и западних земаља, констатовано је да то представља крај међународног права. Подсетимо да је међународно право престало да постоји много раније, када су, његовим кршењем, остваривани геополитички интереси западних земаља.

Међународно право грађено је столећима, уз институције које се брину о његовој заштити и представљају велико достигнуће човечанства. Били су потребни напори најумнијих људи да би се схватило да је, без међународног права, свет поприште себичних, често и злочиначких амбиција држава и владара, као и великих несрећа које су угрожавале опстанак народа и држава, а са развојем нуклеарног наоружања, и човечанства у целини.

УН су предвиђене као организација која би, кроз свој систем институција, требало да штити међународно право и сувереност 193 држава, својих чланица. У оквиру УН само Савет безбедности може, у случају озбиљног угрожавања мира и безбедности у свету, да одобри интервенцију снага УН ради заштите мира као основне тековине модерног доба. Чинило се да је Завршним документом КЕБС-а из Хелсинкија међународно право добило импулс да постане универзални језик односа међу државама. Нажалост, то се није остварило, па је међународно право почело свој ропац применом Монроове доктрине, увезеним државним ударом у Чилеу, ратом око Фолкланда, западном војном интервенцијом у Ираку и бројним другим случајевима.

Моћне западне земље, кроз заједничку војну организацију – НАТО, после укидања Варшавског пакта и распада СССР-а почеле су силом да уређују свет по својим принципима и интересима. НАТО је преузимао улогу УН и Савета безбедности, због реалности да у СБ постоји право вета пет сталних чланица, од којих само три припадају НАТО-у.

У распаду СФРЈ Запад је имао великог удела, кроз кршење међународног права, ултиматуме и санкције, подршку сепаратистима, али и директним учешћем наводно пензионисаних генерала, специјалаца и наоружања у операцијама „Бљесак” и „Олуја”, којима је протерано више од 250.000 Срба из Хрватске и почињено много злочина. Наставак истом тактиком следио је кроз подршку проглашавању независности тзв. Косова и његовом отцепљењу од Србије. Подршка је ишла преко директних претњи Србији да то прихвати безусловно. Пошто до тога није дошло, прибегло се рецепту наводне хуманитарне катастрофе албанског живља на Косову и неопходности да му се помогне војним нападом на суверену државу СРЈ чији су Косово и Метохија саставни део.

Никакве одлуке СБ УН ни других међународних тела није било, војна агресија на СРЈ била је својевољна одлука НАТО структура. Аналитичари кажу – и својеврстан поклон земљама чланицама за 50. рођендан ове организације и потврда њеног опстанка. СРЈ је постала жртва и упозорење шта ће се десити земљама које не поштују апсолутну доминацију једне силе и њене војне организације – НАТО-а. Узгредни мотив било је тестирање снаге Русије за евентуални одговор и остваривање плана да се око Русије, као „геополитичког патуљка”, стеже обруч НАТО снага.

Преостало је да се нађе повод, наводни масакр албанских „цивила” у Рачку, јануара 1999, са шокантним ТВ репортажама са лица места. На снимцима су, у ствари, били пресвучени припадници терористичке ОВК, који су страдали у сукобима са српском полицијом. Ова фарса откривена је много касније, захваљујући извештају финске експерткиње за судску медицину Хелене Ранте. „Случај Рачак” је у неутралним међународним круговима оцењен као највећа медијска превара с краја 20. века, режирана од стране Американца Вилијама Вокера, шефа Косовске верификационе мисије ОЕБС-а. Превару су подржали главни геополитички чиниоци западног света, што потврђује почетну тврдњу о намерном кршењу и крају међународног права из геополитичких интереса. Агресија НАТО-а на СРЈ окончана је у корист тадашњих терориста ОВК, а данас руководилаца самопроглашене „државе” Косово.

Редовни професор универзитета