Која је адреса Марка Ђурића

Директор Канцеларије за Косово и Метохију каже да је Србија спремна за споразум којим ће aутономној покрајини гарантовати највиши степен аутономије, у складу са европским и светским стандардима. Звучи нешто познато: више од аутономије, мање од независности.

Београд је ову формулу понудио још марта 2005, после упозорења међународне заједнице да се не зна шта хоће. Понуда није прихваћена. Десет година касније, поменути Ђурић је после потписивања Бриселског споразума о Заједници српских општина, енергетици, телекомуникацијама и Парку мира дао ону антологијску, спортским речником саопштену изјаву: „Србија је победила са 5:0”. Још трпимо последице победе.

Коме пада на памет да нуди решење које је архивирано као неостварљиво? Ако је куповина времена, упутније би било послушати старе Латине: „Мудар је онај који зна паметно да ћути”. Ако је компензација за пораз идеје о разграничењу, боље смишљати нешто ново него се враћати на план који једноставно нема шансе.

У недостатку инвентивности, могуће и храбрости, Београд се држи формула од којих нема никакве користи, али њихови аутори су уверени да лепо звуче.

Чему рецимо служи поштапалица „такозвано Косово”? Смишљена је као лингвистичка панацеја која не само да нама даје за право, већ и оспорава чињенично стање, пружа лажну утеху да ствари на терену нису такве какве јесу. Кажеш такозвано, спереш све са себе и као да си победио. У суштини имаш озбиљан проблем са стварношћу.

Председник Србије апелује да се изађе из косовског мита и да се суочи са болним истинама, али дежурни редари политичке коректности упорно га саботирају тврдећи да смо окружени „такозваном” стварношћу. Биће да је суочавање са митовима на које позива председник најупечатљивији пример „такозваног”.  Такозвана нормализација, такозвано суочавање са прошлошћу и такозвано помирење. Све је самозаваравање и фикција скривена у једној речи.

„Такозвано Косово” ушло је у вокабулар бранитеља српске истине који умишљају да тиме чине неку велику патриотску услугу својој земљи. „Такозвано” се уселило у овдашњи живот у временима Слободана Милошевића. Сећате се догађања народа  и групица шетача из такозване опозиције, а све се завршило такозваним 5. октобром.

Када Александар Вучић каже да је „Косово немачко чедо” и да ће сто пута поновити да нема признања независности, онда правоверени таблоиди сами додају такозвано. Директор канцеларије за КиМ никада не пропусти да о Косову говори као о такозваном.

Термин се субверзивно користи стварајући дилему: да ли је и конфликт такозвани? Како једна фикција (Косово) у стварности истовремено може да буде „црна рупа људских права”. Како је могуће да фиктивна држава тако озбиљно прети Србији у реалном свету?

Ако би већ хтели да буду доследни, онда би реторички гимнастичари морали да пишу, или кажу: Вучић полемисао са „такозваним председником такозваног Косова и такозваним премијером такозваног Косова који захтевају да Србија призна такозвану независност. И још: такозване државе Запада које су признале такозвану независност настављају да промовишу такозвану међународну правду и такозвано међународно право које су саме исписале. Како звучи? Моћно.

Појам такозвано је, сасвим очекивано, већ доводио до дипломатских препуцавања. Када је амерички амбасадор Кајл Скот изјавио да за његову владу Косово није „такозвано” већ суверена држава, и уздржанији председник није одолео: Шта год да су Косово и његова влада за САД и амбасадора Скота, за нас је то такозвана влада и такозвана држава.

Шта су они који живе у такозваној држави? Такозвани грађани, Албанци и Срби? Не, кажу званичници у Београду, и једни и други су стварни становници (такозване – прим. аутора) јужне покрајине Србије. То што понекад некоме из Београда у Приштини забране да уђе на Косово само је фикција јер се уистину ради о такозваној граници, такозваним пасошима и личним картама, такозваном аеродрому „Адем Јашари”.

Било би логично да Косоваре нико не прегледа и не легитимише у њиховој матици земљи, али то је такозвана стварност. Из визуре Београда, изгледа да тамо на југу живе само неки сартровски „лебдећи људи” који не знају да ли су такозвани или стварни. Живе на постојећој територији непостојеће државе.

Такозвано се користи за омаловажавање, потцењивање и вређање. Политика је сурова дисциплина, државе понекад и ратују, али понижавање противника никада није било знак витештва, понајмање предворје помирења.

Такозвано је провидан и у крајњој линији бесциљан покушај да се побегне од стварности.  Ствара лажни утисак супериорности коју је Србија плаћала тешким а не „такозваним” цеховима. Да ли такозваним парама отплаћујемо дугове такозване државе? Како да објаснимо да су таксе такозване државе више него стварне?

Зашто се диже толика прашина око војске Косова када је и она такозвана? Да ли усташе обучавају Шиптаре за напад на границе Србије, како грми један таблоид? Шта је ту стварно, а шта такозвано?

Онда се љутимо када на дан увођења царина Србији од 100 процената приштински „Зери” објави наслов: „Поздрав с љубављу од ’такозваног’ Косова, СТОП 100 одсто”.

Самозалуђивање доводи до апсурда. Спутњик пише да би, због неке петиције интелектуалаца, Француска могла да повуче признање Косова.  Срби се радују такозваној информацији.

Ћути и стисни зубе. Види шта још може да се извуче и не тражи савезнике у вербалним илузијама. Власти у Приштину су стварне, колико и косовски дијалог у Бриселу. Колико и Трепча или Газиводе.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа