Девојка са „стрелом” прва на ватреној линији

Од нашег специјалног извештача
Шабла – Уобичајено узбуђење какво постоји пред свако бојево гађање, као ни многобројни посматрачи, нису деконцентрисали потпоручницу Христину Филиповић да, лансирањем лаке противавионске ракете са рамена, директно погоди мету у ваздушном простору. Гађање је извела на полигону у бугарском месту Шабла, недалеко од Варне, на обали Црног мора. Захваљујући добрим односима војски Србије и Бугарске, наши ракеташи су већ пети пут од 2010. године били у прилици да на најбољи начин провере своју обученост, будући да у Србији нема довољно слободног простора на којима би се могла извести гађања оваквом и већим ракетама.
– Учествовала сам у бојевом гађању преносним ракетним системом за противваздухопловна дејства „стрела 2М”, а задатак је био гађање покретних циљева. Имала сам част да прва отворим бојево гађање – каже Христина.
Она је тиме постала прва жена у Војсци Србије која је гађала тим ракетним системом. „Стрела 2М” је лаки систем старије генерације, али и даље употребљив. Користи га и бугарска војска, те ракете разгледали су и амерички војници који су учествовали у гађању. Наша војска је имала огроман број ових ракета наслеђених од ЈНА, чак и после НАТО агресије, а онда су почетком и средином прошле деценије „стреле 2М“ уништаване уз скромну новчану надокнаду (САД) уз образложење да не би пале у „погрешне руке“ (!?) које би их могле употребити при терористичким нападима на цивилне авионе.
– После 15 година, послужиоци на систему „стрела 2М“ извршили су успешно гађање, а ловачка авијација други пут после 2011. године – изјавио је бригадни генерал Тиосав Јанковић, командант 250 ракетне бригаде за противваздухопловна дејства, који је на међународном бојевом гађању у Шабли обављао и дужност помоћника команданта руководиоца целокупног гађања.
Припаднике Војске Србије у четвртак је обишао министар одбране Александар Вулин, а на лицу места били су начелник Генералштаба генерал Милан Мојсиловић и генерал-мајор Душко Жарковић, командант РВ и ПВО.
Ракеташи из Бугарске и Србије, опремљени системима средњег домета, гађали су различите мете – од старе ракете „волхов”, која би експлодирала над пучином а затим би по њеним остацима, док падају, дејствовано ракетама, преко радио путем управљиве посебне ракетне мете до оне која би се полако спуштала падобраном и пропелерске беспилотне летелице.
Ракеташи су гађали мете на висини око пет километара, удаљене око 14 километара од обале, односно њихових положаја. Пилоти су изнад полигона гађали мете удаљене 20 километара, а које су се налазиле на висини од око седам километара. Беличасти трагови ракетних мотора и експлозија ракете у случају поготка – тако је изгледало гађање посматрачима са обале, који су могли да осете снагу мотора ракета испаљених недалеко од централне зграде полигона.
Американци су били присутни са лаким системом „авенџер”, опремљеним ракетама „стингер” и са спрегнутим митраљезом. Није им било лако да митраљезом погоде мету, која је изгледала попут већег авио-модела на управљање, али су је са неба „скинули“ првим испаљеним „стингером“.
Међу системима ПВО, занимљиво је било видети „осу“, возило на шест точкова које подсећа на брод све са радаром који се окреће на њеном врху, тражећи циљ. Наравно, гостима из Србије увек је занимљив „С-300”, о којем маштамо још од времена уочи НАТО агресије.
Сви ови системи, као и „неве” и „кубови”, којима су гађали ракеташи ВС, у арсеналу су бугарске армије а развијени су у некадашњем СССР-у. И после толико деценија, ова совјетска техника привлачи пажњу, а данас је преко Бугарске и других држава некадашњег Варшавског пакта, у наоружању НАТО-а чије су чланице те земље. Ракете су беспрекорно радиле, осим једне са бугарског система „куб” која се срушила у море.
Атрактивно је било и ракетирање циљева на води из авиона Су-25 и хеликоптера Ми-24. Овај хеликоптер, ветеран многих ратова од Авганистана до Сирије, ускоро ће се наћи у наоружању ВС, у модернијој верзији Ми-35.
Бугарски министар одбране Красимир Каракачанов позвао је српског колегу Вулина и чланове делегације Србије да изблиза прате лансирање балистичке ракете „точка”, каквим је опремљена копнена војска ове земље, а чиме је завршено гађање на обали Црног мора. После неколико километара вожње на удаљени део полигона, такође на обали, налазило се лансирно место.
Чим је српска делегација изашла из аутомобила, чула се потмула бука ракетног мотора који је ову ракету „погурао“, мало је рећи, небу под облаке. „Точка“ је одлетела право увис, губећи се далеко у небеском плаветнилу. Минут касније из даљине, са пучине, чула се експлозија попут грмљавине. Ракета је пала на замишљени циљ, а иза ње на лансирном месту остало је запаљено растиње, уобичајена последица паљења моћног ракетног мотора.