Кардељ „отац нације”, Клинтон „отац државе”

Како објаснити да боснољуб Бакир опструише формирање Савета министара БиХ?

„Кардељ је обилазио муслиманске функционере са идејом о признању муслиманске нације као конститутивног дела државе. Главна подршка тој идеји долазила је од нове муслиманске интелигенције”. Тако је писао Милорад Екмечић и додао да су југословенски оријентисани Хасан Бркић, Авдо Хумо и Осман Карабеговић били резервисани. Дугоњић и Мијатовић су је прихватили и Микулић спроводио. Сам Тито је најприје био против, а потом покровитељ Кардељеве идеје. Био је то наговештај Брионског IV пленума, на коме је победио концепт „афирмације нација и јачања република” и започео процес конфедерализације.

По тадашњем политичком бонтону у БиХ, иницијативу за признање муслимана као Муслимана није нипошто смео да покрене политичар из реда тог народа (Биједић, Диздаревић, Поздерац...) јер би одмах био дисквалификован као националиста. А пошто су у компартији у БиХ доминирали Срби, без њихове подршке, маса „национално неопредељених” још би сачекала признање нације.

Есад Ћимић је рекао да су муслимани „закаснили да буду народ, а преуранили да буду нација”, Меша Селимовић да су муслимани „рукавац велике реке, који ће се, ако прекине природну везу, претворити у баруштину”. „Емир Кустурица се вратио породичним историјским коренима”. Да није било лако ни са народом, сведочи велика партијска кампања да на попису муслимани прихвате да буду Муслимани. Чак и деценијама касније, приликом последњег пописа 2013, ИВЗ је дистрибуирала упутство: „по националисти сам – Бошњак”, „по вери – муслиман”, „говорим босанским језиком”. Водећи бошњачки песник Абдулах Сидран коментарише: „Видим да смо у нечем грдно погријешили, али не знам да кажем у чему, нити како даље”.

Међу „новом муслиманском интелигенцијом”, коју помиње Екмечић, предњачили су Алија Исаковић, Мухсин Ризвић, Мухамед Филиповић, Атиф Пуриватра... Али ни ови секуларни националисти нису почетком деведесетих повели муслимански народ, него је то била СДА на челу са Алијом Изетбеговићем, његовом робијашком халком и већ времешним Младим муслиманима, којима је и сам припадао, те са „Исламском декларацијом” као политичким програмом.

Али, како пише Шаћир Филандра, у послератној бошњачкој политичкој елити искорачили су потомци беговских породица. Њихови преци су под вођством Хусеин-капетана Градашћевића побунили босански вилајет против султанових реформи и тако, наводно, ударили историјске темеље савремене босанске државности. Но, како је Омерпаша Латас по налогу Стамбола сатро сепатаристички беговат, „муслимани су обезглављени ушли у 20. век”. Оно што није успео Хусеин-капетан, звани Змај од Босне, учинио је Били Клинтон међународним признањем БиХ.

Када су још пре рата у оквиру транзиције почели разговори о реституцији приватне имовине, потомци беговских породица тврдили су да је сва земља у Босни под Турцима била беговска и да би је требало вратити у приватно власништво њихових чукунунука. Из тих кругова је потекла идеја да Босна у целини припада Бошњацима. А то је већ онај „недовршени део посла у Босни” о коме говори Хилари Клинтон и који би се свео на укидање РС и „Херцег-Босне”.

Истовремено, међутим, бивши младомуслимани, исламски службеници (имами, дервиши, хафизи, шеријатске судије) и Алијини фундаменталисти следили су идеју светске уме, или „глобалне заједнице муслимана од Марока до Индонезије”, која не познаје границе држава и нација. Тај галиматијас идеја преламао се и у Изетбеговићевој глави.

Већ као лидер националне странке говорио је да му је једнако близак муслиман у Бангладешу колико и онај Босни. После се тобоже трансформисао у националног лидера, па у председника грађанске БиХ. А исту конфузију следила је и СДА, па и његов народ. Отуда данас бошњачка политичка елита, с једне стране, хоће целу Босну као своју националну државу, а с друге стране земљу, по приоритету верске лојалности, уступа авганистанским муџахединима, саудијским вехабијама, емиратским шеицима, блискоисточним мигрантима.

Несигурне нације законито генеришу фантазије о властитој изузетности, мисионарској улози, историјским правима, националној величини, те оптужују суседа за непризнање тих умишљених квалитета. Код Бошњака је то аутоперцепција о великој жртви („осам геноцида”) невиној доброти („добри Бошњани”), оспореном праву на целу БиХ („Бошњаци су старинци у Босни”). Ту спада и конструкција фигуре непријатеља који је крив и дужан за све трауме и фрустрације, а то је хришћанска раја. Новог Кардеља већ имају у лику Комшића и још само да им дође Столтенберг, имаће и новог Клинтона. Заједнички Савет министара БиХ неће им ни бити потребан.

Професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа