Најтеже до посла, најлакше до маркице за превоз

Из торбе О. Ш., дипломиране економисткиње из Београда, која је пре четири године остала без посла, вири радна књижица. У њој су уписане чак 22 године стажа. Неоверена здравствена књижица такође је сложена међу хрпом признаница, разноразних уверења... Зато што јој је фирма, некадашњи гигант „Југометал”, отишла у стечај, О. Ш. је и дан-данас принуђена да чека у реду Националне службе за запошљавање на београдском Гундулићевом венцу не би ли као незапослена остварила нека своја права.

– Да ли ћу наћи запослење преко бироа? Нисам баш сигурна. Овде сам највише због „бусплус” картице за превоз. Кад сам први пут дошла на разговор и попунила формулар, понуђени су ми разни профили. Рецимо, да постанем трговац, да се преквалификујем. Е, па неће моћи, нисам се ја џабе школовала за економисту да бих постала занатлија – каже ова педесетједногодишња Београђанка. Уверена је да су јој за запослење највећа препрека њене године.

– Зато што имам 51 годину неће ме послодавци. Исти такав проблем имају и они са 35, па што не бих и ја – додаје О. Ш.

Питамо је од чега живи ако нигде не ради све ове године. Од мајчине пензије, открива, али и од кирије коју „убере” два месеца у години, јер има викендицу на Јадрану.

Редови испред неколико шалтера, који раде до 15 сати, никако се не смањују. Кркљанца нема као ранијих година. А и лето је на прагу, а у односу на пре десетак година „злогласног” пулта 13, испред којег малтене уопште није ни било гужве, сада више нема. Некада су се незапослени плашили да ако предају документа баш на том пулту, тек онда неће наћи посао. У међувремену, од њега су и надлежни дигли руке.

Млади углавном стрпљиво стоје у реду, док старији суграђани брже-боље траже упражњену столицу. „Приликом чекања у реду станите иза плаве линије”, пише на стубу у приземљу. Ако неко којим случајем пређе црту пред шалтером, запослени службеник га без резерве опомиње. На зидовима – огласи. Траже се, између осталих, кувари, конобари, копачи јама, медицинске сестре, возачи, радници у производњи...

– Да ли је можда неко заинтересован да прича за „Политику” о томе како се обрео на бироу рада? – постављамо питање.

Тајац. Већина одмахује главом.

– Шта ће се променити ако ти испричам своју причу? Осим тога, ја сам овде ионако само због овере здравствене књижице. И тако већ девет година – добацује најозлојеђенији међу њима. Неће да се представи, али бар открива да је рођен 1960. и да је по струци тесар. Каже да има посла, да искључиво ради на „црно” јер му се тако више исплати, него да га под своје окриље прими неки послодавац.

На другом крају хола, у кутку опремљеном за компјутерско самоуслуживање, нема живе душе. Заправо нема ни рачунара, иако су по огласним таблама уредно полепљена обавештења да корисници могу да се послуже компјутерима и услугом бежичног интернета.

Таман када је деветнаестогодишња Милица С. са Палилуле крочила на Гундулићев венац да се поново пријави на биро, у нади да ће моћи успут да провери и стање на огласима за посао преко рачунара, уследио је хладан туш.

– Нема овде компјутера, до даљег. Због радова мораћете да одете на Вождовац – стигла је информација од службенице. Ипак, ова девојка је задовољна третманом у Националној служби. Понуде за посао „прште”, али засад нико од послодаваца да се одважи и запосли баш њу.

– Не могу да кривим биро рада, свесна сам да су они само посредници приликом запошљавања. Откако сам завршила угоститељску школу на видику ипак нема посла, јер сви они траже искуство – уверена је.

Њено мишљење не дели Ивана Матић, родом из Лознице која, иако је стекла диплому менаџера у туризму, и већ три године преко бироа тражи посао, ипак не напушта НСЗ.

– Свака три месеца редовно се јављам али, најискреније, највише сам ту због маркице за превоз. Једном ми се десило да сам заборавила да се поново пријавим, па ме је служба искључила из система на пола године – открива. На рапорт стиже на свака три месеца, интересује се за понуде, а посла нема, па нема. За три године колико је на бироу, држава јој је понудила да ради у неком кол-центру.

– Одбила сам, јер имам мало дете које не би имао ко да чува ако бих морала да радим у две смене. Да бих могла да преживим, принуђена сам да се сналази. Пружам књиговодствене услуге и повремено чувам децу – искрена је Ивана Матић.