Пекинг без дуванског дима

Наша изрека „Пуши као Турчин” у Кини не важи. У Кини нема страственијих пушача од самих Кинеза. А на свету нема ни земље са већом пушачком популацијом од Кине. Више од 350 милиона Кинеза пуши, а 540 милиона непушача – према налазима Министарства здравља Кине – изложено је дуванском диму безобзирних пушача.

Не зна се ко је био већи пушач: револуционар Мао Цедунг или реформатор Денг Сјаопинг. Нема чајџинице без дуванског дима. Нема сусрета уз чај без цигарете. Понуда госта цигаретом је нешто више од обичаја – гест добре воље и љубазности. Гост се не послужује сам, него прима цигарету из домаћинове руке. На свадбама сиромаха служе се најскупље цигарете. Младенци тиме показују колико цене сватове.

У Кини, међутим, сваке године умре 1,2 милиона људи од болести које узрокује пушење. Кина је прихватила, а пре три године и ратификовала, Оквирну конвенцију УН о контроли дувана. На основу тога била је и обавезна да у погодном тренутку објави рат пушењу. Тај тренутак је сада дошао. То личи на покретање нове друштвене револуције с врха, али можда са мањим изгледима на успех него кад се војевало против класног непријатеља: ипак је најтеже победити самога себе.

После опрезне најаве борбе против пушења прошле јесени, пекиншка градска влада је сада имала посебан разлог да кампању убрза и омасови: донела је одлуку да се од 1. маја забрани пушење на свим јавним местима како би престоница могла да свечано, 8. августа, дочека Олимпијаду без дуванског дима. За Пекингом ће следити Шангај, Кантон, Ћингдао и други градови.

Апели јавности – да се у Пекингу одржи „прва зелена Олимпијада” и примена строгих мера против пушења тешко да ће моћи да имају жељено дејство без личних примера. Отуда се верује да ће чланови ЦК КП Кине и чланови владе, поготово министар здравља, морати да забораве на цигарете, бар пред телевизијским камерама, ако желе да кампања успе.

У Пекингу, где је прошле јесени уведена забрана пушења у таксију, од сада се не пуши нигде на јавном месту, чак ни у парку. А да би се избегла забуна у вези с тим шта се све подразумева под јавним местом, забрана обухвата готово сав простор у који нервозни пушач може да крочи: средства јавног саобраћаја, аеродроме, железничке и аутобуске станице, државне установе, школе, болнице, ресторане, кафиће, хотеле, сале за конференције, спортске дворане, стадионе, тоалете, лифтове.

Чекаонице на аеродромима и железничким и аутобуским станицама и предузећа и фабрике треба да имају просторије за пушаче. Пошто су се приватни угоститељи жалили да ће им рат против дувана угрозити промет, у неким ресторанима, баровима и кафићима биће дозвољено пушење, под условом да је у локалу 70 одсто простора намењено непушачима.

Наравно, за прекршиоце прописа предвиђене су казне: десет јуана (1,40 долара) за појединца и 5.000 јуана (700 долара) за колектив. То баш и не делује застрашујуће, ако сте откривени само једанпут. Међутим, сто хиљада инспектора, махом волонтера, надгледаће примену прописа у пракси, с правом да прекршиоце пријављују здравственим властима, а уведен је и посебан телефон – под бројем 12320 – на који сваки грађанин може неодговорног пушача да „цинкари” и оптужи за угрожавање здравља суграђана и загађење животне средине.

Пошто искуство са уличним комитетима из конспиративних времена није баш најбољи подстицај реформским трендовима, схватило се да „чаша жучи иште чашу меда”, па су, поред казни, предвиђене и награде. Пушач који остави дуван и уздржи се од пушења најмање шест месеци – што треба да докаже никотинским тестом у свом дому здравља – има право на учешће у владиној лутрији која доноси награде од по 10.000 јуана (1.400 долара).

Прва испитивања јавног мњења, која је спровео „Дневник кинеске омладине”, показују да је 52 одсто пушача спремно из здравствених разлога да се одрекне пушења, а да је 37 одсто испитаних против мешања државе у приватни живот грађана. Неки од њих чак тврде да је дим са роштиља штетнији по здравље од дуванског дима, па ражњићима нико није објавио рат. Преко 20 одсто анкетираних, ипак, мисли да ће кампања, особито ако буде дугорочна, успети, јер је већина испитаних сагласна да пушачи, ако већ трују сами себе, немају право да угрожавају здравље других. А не може се пушити ако се дим не отпухне у ваздух.

Главни отпор борби против пушења не пружају толико пушачи колико представници моћне кинеске дуванске индустрије. Она је у државном власништву, јер држава држи монопол над производњом дувана и продајом цигарета. Ако директори фабрика дувана тврде да је Министарство здравља Кине, у конкретном случају, „тигар без зуба”, испада да се важан производни део државног сектора сукобљава са самом владом. Са произвођачима цигарета сагласне су и неке заосталије јужне провинције у којима је гајење дувана главна привредна грана. 

Дуванска индустрија је та која даје годишње 31 милијарду долара у државну касу, што чини 7,5 одсто буџета Министарства финансија, и која је, међу предузећима у државној својини, веома профитабилна, док већина других државних предузећа тавори или се суочава са банкротом. Дуванска индустрија је једна од ретких у Кини која није предвиђена за приватизацију и једна од ретких која се противила доласку страних инвеститора. „Филип Морис” или „Марлборо” никад нису могли да продру у Кину. Бранећи се од оптужби да није довољно либерализовала унутрашње тржиште, кинеска влада је, само, била принуђена да смањи царине на увоз страних цигарета са 65 одсто на 25 одсто.

Џанг Баоџен, представник дуванског монопола, признаје да је пушење штетно, али тврди да „без цигарета може да буде угрожена и стабилност земље”. Претерује, јер се на улицама не протестује због цигарета, него због трбуха, али није баш ни оронули „тигар без зуба”.