Peking bez duvanskog dima

Naša izreka „Puši kao Turčin” u Kini ne važi. U Kini nema strastvenijih pušača od samih Kineza. A na svetu nema ni zemlje sa većom pušačkom populacijom od Kine. Više od 350 miliona Kineza puši, a 540 miliona nepušača – prema nalazima Ministarstva zdravlja Kine – izloženo je duvanskom dimu bezobzirnih pušača.

Ne zna se ko je bio veći pušač: revolucionar Mao Cedung ili reformator Deng Sjaoping. Nema čajdžinice bez duvanskog dima. Nema susreta uz čaj bez cigarete. Ponuda gosta cigaretom je nešto više od običaja – gest dobre volje i ljubaznosti. Gost se ne poslužuje sam, nego prima cigaretu iz domaćinove ruke. Na svadbama siromaha služe se najskuplje cigarete. Mladenci time pokazuju koliko cene svatove.

U Kini, međutim, svake godine umre 1,2 miliona ljudi od bolesti koje uzrokuje pušenje. Kina je prihvatila, a pre tri godine i ratifikovala, Okvirnu konvenciju UN o kontroli duvana. Na osnovu toga bila je i obavezna da u pogodnom trenutku objavi rat pušenju. Taj trenutak je sada došao. To liči na pokretanje nove društvene revolucije s vrha, ali možda sa manjim izgledima na uspeh nego kad se vojevalo protiv klasnog neprijatelja: ipak je najteže pobediti samoga sebe.

Posle oprezne najave borbe protiv pušenja prošle jeseni, pekinška gradska vlada je sada imala poseban razlog da kampanju ubrza i omasovi: donela je odluku da se od 1. maja zabrani pušenje na svim javnim mestima kako bi prestonica mogla da svečano, 8. avgusta, dočeka Olimpijadu bez duvanskog dima. Za Pekingom će slediti Šangaj, Kanton, Ćingdao i drugi gradovi.

Apeli javnosti – da se u Pekingu održi „prva zelena Olimpijada” i primena strogih mera protiv pušenja teško da će moći da imaju željeno dejstvo bez ličnih primera. Otuda se veruje da će članovi CK KP Kine i članovi vlade, pogotovo ministar zdravlja, morati da zaborave na cigarete, bar pred televizijskim kamerama, ako žele da kampanja uspe.

U Pekingu, gde je prošle jeseni uvedena zabrana pušenja u taksiju, od sada se ne puši nigde na javnom mestu, čak ni u parku. A da bi se izbegla zabuna u vezi s tim šta se sve podrazumeva pod javnim mestom, zabrana obuhvata gotovo sav prostor u koji nervozni pušač može da kroči: sredstva javnog saobraćaja, aerodrome, železničke i autobuske stanice, državne ustanove, škole, bolnice, restorane, kafiće, hotele, sale za konferencije, sportske dvorane, stadione, toalete, liftove.

Čekaonice na aerodromima i železničkim i autobuskim stanicama i preduzeća i fabrike treba da imaju prostorije za pušače. Pošto su se privatni ugostitelji žalili da će im rat protiv duvana ugroziti promet, u nekim restoranima, barovima i kafićima biće dozvoljeno pušenje, pod uslovom da je u lokalu 70 odsto prostora namenjeno nepušačima.

Naravno, za prekršioce propisa predviđene su kazne: deset juana (1,40 dolara) za pojedinca i 5.000 juana (700 dolara) za kolektiv. To baš i ne deluje zastrašujuće, ako ste otkriveni samo jedanput. Međutim, sto hiljada inspektora, mahom volontera, nadgledaće primenu propisa u praksi, s pravom da prekršioce prijavljuju zdravstvenim vlastima, a uveden je i poseban telefon – pod brojem 12320 – na koji svaki građanin može neodgovornog pušača da „cinkari” i optuži za ugrožavanje zdravlja sugrađana i zagađenje životne sredine.

Pošto iskustvo sa uličnim komitetima iz konspirativnih vremena nije baš najbolji podsticaj reformskim trendovima, shvatilo se da „čaša žuči ište čašu meda”, pa su, pored kazni, predviđene i nagrade. Pušač koji ostavi duvan i uzdrži se od pušenja najmanje šest meseci – što treba da dokaže nikotinskim testom u svom domu zdravlja – ima pravo na učešće u vladinoj lutriji koja donosi nagrade od po 10.000 juana (1.400 dolara).

Prva ispitivanja javnog mnjenja, koja je sproveo „Dnevnik kineske omladine”, pokazuju da je 52 odsto pušača spremno iz zdravstvenih razloga da se odrekne pušenja, a da je 37 odsto ispitanih protiv mešanja države u privatni život građana. Neki od njih čak tvrde da je dim sa roštilja štetniji po zdravlje od duvanskog dima, pa ražnjićima niko nije objavio rat. Preko 20 odsto anketiranih, ipak, misli da će kampanja, osobito ako bude dugoročna, uspeti, jer je većina ispitanih saglasna da pušači, ako već truju sami sebe, nemaju pravo da ugrožavaju zdravlje drugih. A ne može se pušiti ako se dim ne otpuhne u vazduh.

Glavni otpor borbi protiv pušenja ne pružaju toliko pušači koliko predstavnici moćne kineske duvanske industrije. Ona je u državnom vlasništvu, jer država drži monopol nad proizvodnjom duvana i prodajom cigareta. Ako direktori fabrika duvana tvrde da je Ministarstvo zdravlja Kine, u konkretnom slučaju, „tigar bez zuba”, ispada da se važan proizvodni deo državnog sektora sukobljava sa samom vladom. Sa proizvođačima cigareta saglasne su i neke zaostalije južne provincije u kojima je gajenje duvana glavna privredna grana. 

Duvanska industrija je ta koja daje godišnje 31 milijardu dolara u državnu kasu, što čini 7,5 odsto budžeta Ministarstva finansija, i koja je, među preduzećima u državnoj svojini, veoma profitabilna, dok većina drugih državnih preduzeća tavori ili se suočava sa bankrotom. Duvanska industrija je jedna od retkih u Kini koja nije predviđena za privatizaciju i jedna od retkih koja se protivila dolasku stranih investitora. „Filip Moris” ili „Marlboro” nikad nisu mogli da prodru u Kinu. Braneći se od optužbi da nije dovoljno liberalizovala unutrašnje tržište, kineska vlada je, samo, bila prinuđena da smanji carine na uvoz stranih cigareta sa 65 odsto na 25 odsto.

Džang Baodžen, predstavnik duvanskog monopola, priznaje da je pušenje štetno, ali tvrdi da „bez cigareta može da bude ugrožena i stabilnost zemlje”. Preteruje, jer se na ulicama ne protestuje zbog cigareta, nego zbog trbuha, ali nije baš ni oronuli „tigar bez zuba”.