Лажни темељи иранског случаја

Доналд Трамп са задивљујућом упорношћу гради „ирански случај” представљајући ајатолахе у Техерану као такву претњу светском миру да се војна интервенција намеће као једини начин њиховог привођења памети.

Претећи трећом војном интервенцијом током мандата у Белој кући – прве две су биле у Сирији – амерички председник доказује да га не занима мишљење ни блиских европских савезника, ни Русије или Кине, већ да је одлучан да себе издигне на рушевинама легата свог претходника.

Свет је нуклеарни споразум Ирана и пет светских сила, укључујући администрацију Барака Обаме, хвалио као велики допринос блискоисточном и глобалном миру, али Трамп је желео да докаже да је бечки договор из 2015. „најгори икад потписани” и да није спречио Иран да ради на производњи атомске бомбе.

То што је што је агенција УН задужена за контролу споразума редовно потврђивала да Иран не крши потписане одредбе Трампу се није уклапало у интервенционистички сценарио. Уз свесрдну подршку ратоборних лидера у Саудијској Арабији и Израелу, Трамп је оспоравао нуклеарни споразум непостојећим аргументима: тврдио је да Техеран развојем програма балистичких пројектила крши слово договора.

Иако референце о ракетама уопште не постоје у споразуму, шеф Беле куће је наставио да гради „ирански случај” на препоставкама које су лажне колико су биле и оне Џорџа В. Буша о ирачком оружју за масовно уништавање.

Како веровати председнику који сруши споразум око кога се годинама преговарало, затражи од савезника да га слепо следе а онда кључном потписнику – Ирану – прети војном агресијом?

Иран има историју „извоза револуције” и подршке разним шиитским милицијама које дестабилизују Блиски исток, али председник Хасан Рохани у овим околностима демонстрира висок степен уздржаности. Покушава да спасе нуклеарни споразум иако је под сталним притиском тврдокорних елемената иранске политике.

Трамп се, међутим, упорно држи своје мантре о „америчкој изузетности” и уверења да је само он у праву. Подвргао је Иран новом режиму америчких санкција чији је крајњи циљ да тој држави онемогући извоз нафте. Запретио је казненим мерама свима који је купују калкулишући да ће тако иранску привреду бацити на колена и остварити други циљ који се устручава да јавно саопшти: промену режима у Техерану.

Иран је запретио да ће, ако му се спречи извоз нафте, блокирати теснац Ормуз и зауставити ток којим плови трећина светске нафте. Упозорење је послато државама Европе и Азије које зависе од те нафте, као и Саудијцима и Емираћанима.

Када је, притиснут санкцијама и повлачењем европских инвеститора, Иран саопштио да ће обновити обогаћивање уранијума, Трамп је претњу претворио у нов аргумент за акцију. Вашингтон је и нападе на танкере у Заливу без документоване провере приписао Техерану и почео да шаље војна појачања у регион. Последњи у серији инцидената, иранско обарање 130 милиона долара вредног америчког дрона такође је спорно: Техеран тврди да је летелица била у иранском ваздушном простору.

Иран комбинује дипломатско стрпљење са упозоравајућим показивањем силе како не би против себе окренуо Европљане, да би опоменуо Американце али и да не би дао повод за војну интервенцију и отворену конфронтацију.

Трампова иранска политика, која сужава простор дипломатији и отвара га војној интервенцији, кратковида је. Он неће приморати режим у Техерану на капитулацију, ограниченом интервенцијом не би постигао ништа а продужена конфронтација била би реприза Ирака или Вијетнама. Потпуно уништење бечког споразума оставило би ирански нуклеарни програм без икакве контроле – што нико не жели – и истовремено би подстакло Иран да појача свој војни ангажман од Јемена до Либана – што такође нико не жели.

Трамп је обећавао да ће „Америку поново учинити великом”. Да ли је тиме себе обавезао да удари на Иран, земљу коју је демонизовао као извор свих зала на Блиском истоку? Ако је заиста био задовољан тиме што је у последњем моменту зауставио напад, што је купио неко време, да ли то значи да ће избећи оружани конфликт?

Проблем је то што би сваки мир склопљен по диктату шефа Беле куће био опасан колико и рат. Све је то резултат Трамповог личног осветничког похода.