Спољни вето играчи

Иако се за време кампање говорило да се неће губити време, изгледа да ће се на формирање владе ипак чекати. Поред државних и страначких интереса, дуготрајне преговоре условљавају и неки други интереси, што није само наша посебност. Зато се преговори отегну. У Белгији се преговарало девет месеци да би се саставила влада. Фракције Демохришћанске партије у Италији су при сваком формирању владе преговарале два-три месеца. У Француској се два месеца правила влада.

Зоран Стојиљковић, професор Факултета политичких наука, каже да преговори почињу општим политичким правилима и принципима, затим следе стратешки потези, па међуфаза у којој се преговара о ССП-у, социјали, здравству… Онда се говори о персоналним решењима, па о прерасподели места, односно прерасподели власти.

Споља гледано, лидери партија су кључни у преговорима. Зато су важни њихови лични односи, сујете, халапљивост, спoсобност да разликују стратешке од тактичких интереса странке. Утисак о важности лидера подстакнут је и чињеницом да током преговора изјаве осталих партијских функционера служе да замажу очи или провоцирају.

Ипак, каже Стојиљковић: „Лидери нису свемоћни. Постоје спољни ’вето играчи’ који охрабрују, дестимулишу, условљавају. Иза ’вето играча’ стоје међународне финансијске институције, домаће интересне групе као што су синдикати или црква… Ту су и персонални досијеи.”

Све то јасно се види ових дана у Србији. Амерички амбасадор у Београду контактира и с политичарима и с предузетницима и изјавама медијима и интервјуима шаље поруке и једнима, и другима, и јавности Србије. У политичким кулоарима је, после избора, информација који се бизнисмен видео с којим политичарем једнако важна као и она о међусобним контактима партијских функционера. Коначно, у медијима се протурају приче о уценама једног или другог политичара старим и новим аферама и фотографијама.

Партије су се брзо договориле о принципима сарадње. Тиме су само потврдиле теорију која каже да су у преговорима о коалицијама увек најмање спорне програмске разлике. То би нарочито требало да важи у Србији у којој партије тешко да могу кратко и јасно да кажу ком делу политичког спектра припадају јер имају чудну мешавину левих, десних и идеја центра. Теорија каже и да би партије које иду у коалиције требало да буду програмски блиске, али тада постоји могућност да се једна утопи у другу. Међутим, дешавало се да велика странка прогута мању иако је међу њима јасна програмска разлика. Пример су црногорске ДПС и СДП. Очигледно је гутање странака проблем земаља у транзицији, које учвршћују своје вишепартијске системе и које решавају многе нерешиве проблеме. Отуда се сматра да је лакше да програмски различите странке праве коалиције у земљама које имају срећу да немају велике проблеме који цепају бирачко тело.

Две поменуте црногорске странке су пример и за други теоријски закључак – да је у преговорима о коалицијама у ствари најважнија подела плена ма колико партије понављале да им је најважнији интерес народа и државе. У Црној Гори се та добит делила на пет према један. Каже се да су политичари при подели плена као деца пред кутијом пуном играчака. Подела „плена” зависи и од природних богатстава земље, па је тако министар енергетике у земљи која има нафту као премијер. То је и министар туризма у Шпанији.

Подела плена је била разлог пропасти преговора у два наврата деведесетих. У зиму 1994. године Слободан Милошевић није хтео да пристане на захтев Зорана Ђинђића да лидер демократа постане премијер. Три године касније, Милошевић је, сматрајући да је СПО претерано халапљив, уместо Вука Драшковића у коалицију позвао Војислава Шешеља.

Јово Комшић, социолог политике, који наводи примере Ђинђића и Драшковића каже: „Али шта је то ’идеалан плен’ енигма је за све. Душан Михајловић, председник Нове демократије, пао је на том испиту јер је попустио тренутним интересима појединца у странци не мислећи на будућност и зато странке више нема”.

У преговорима између Милошевића и Ђинђића јасно је било и да је процена будућности странке имала премоћ над тренутном поделом плена. Стојиљковић каже да је у садашњим преговорима о новој владајућој већини СПС-у ближи блок СРС – ДСС, али ако хоће да буде модерна левица ту перспективу им отвара сарадња са ДС-ом.

„И сада сигурно ДС размишља да ли је добро да уђу у владу са СПС-ом и да себи можда веже руке због поновног дружења са онима који су нам упропастили деведесете године. Као што се и СПС вероватно пита да ли ће можда бити пуча у странци због нове коалиције”, каже Комшић.

Видећемо шта ће превагнути у коалиционим преговорима у Србији. Комшић каже: „Кључно питање политике је будућност, а не прошлост. А главно за будућност су сада европске интеграције.”