Липтон успео с чајем, али не и с фудбалом

Прво међународно клупско такмичење организовао је 1909. године Шкот сер Томас Липтон, и данас у целом свету познат по чају. Хтео је турнир на којем ће да игра по један најбољи клуб из Енглеске, Италије, Немачке и Швајцарске.

Али, Енглези су одбили позив – они су свој куп сматрали за светско првенство. Да му не би пропала замисао, довео је у Торино аматерску екипу, састављену већином од рудара, из Вест Окленда (сада Бишоп Окленд) са североистока Енглеске, која је и освојила прво место (са по 2:0 је савладала у полуфиналу Спортско друштво из Штутгарта, а у финалу Винтертур).

Две године касније „краљ чаја” је поновио подухват. Опет је тријумфовао Вест Окленд. У полуфиналу је с 2:0 победио Цирих, а у финалу Јувентус, и то са 6:1!

Прво озбиљно међународно клупско такмичење био је Средњоевропски куп 1927. У њему су учествовала и два најбоља тима из нашег првенства (Хајдук и БСК). После Другог светског рата обновљен је 1951, али му је с временом опадао значај, па је угашен 1992.

Данашња Уефина такмичења воде порекло од Купа европских шампиона у коме су прву утакмицу, 4. септембра 1955. у Лисабону, одиграли Спортинг и Партизан (3:3).

Као мустра је послужио Латински куп, у којем су од 1949. играли прваци Шпаније, Италије, Француске и Португалије, а повод је био што су Енглези свог првака Вулверхемптон после његових победа у Москви против Спартака и Будимпешти против Хонведа прогласили за првака света.

Уредник париског „Екипа” Габријел Ано није био сагласан с тим, па је објавио предлог да европски шампиони играју по куп-систему код куће и у гостима. У првом Купу шампиона (1955/56) учествовале су екипе, које је његов лист позвао без обзира да ли су биле 1955. прваци државе (тако је Југославију представљао Партизан, иако је Хајдук освојио прво место).

Већ наредни Куп шампиона Уефа (основана 1954) узела је под своје окриље и у њему су само државни прваци имали право да учествују. Лига шампиона, којом је он замењен (игра се од 1992) с временом је повећавала број клубова из најјачих и најбогатијих лига, а они из слабијих земаља су остали на једном представнику, који уз то мора у квалификације.

Постојао је од 1960/61. и Куп победника купова (од 1972. његов победник је играо Супер куп Европе с освајачем Купа шампиона, а сада је то меч између победника Лиге шампиона и Лиге Европе). Пошто није био профитабилан угашен је 1999. и припојен Купу Уефе, насталом 1971/72. од Купа сајамских градова (први игран 1956–1958), па претворен у Лигу Европе (2008/09).

Када су и у Јужној Америци 1960. основали свој Куп шампиона (Копа Либертадорес) његов победник је играо против освајача Купа европских шампиона за незваничног првака света (Црвена звезда је тај Интерконтинентални куп освојила 1991, који је од 1980. игран у Токију као Тојотин куп).

Али, Фифа од тога није имала неки ћар, пошто није било у њеној надлежности. Последњи пут је одигран 2004, када је утопљен у Светско клупско првенство, које је Фифа испробала 2000. у Бразилу и званично се зове Фифин клупски светски куп.

Уместо два тима (по један из Европе и Јужне Америке) сада учествује седам (прваци континенталних федерација и шампион земље домаћина) и интересовање је пренесено на целу Земаљску куглу. У разигравању за четвртфинале играју домаћин и првак Океаније, док прваци Европе и Јужне Америке стартују у полуфиналу у којем не играју међусобно.

Игра се у финансијски добростојећим државама, а фудбалски просечним или испод тога (од 2005. до 2008. у Јапану, 2009. и 2010. у УАЕ, 2011. и 2012. опет у Јапану, 2013. и 2014. у Мароку, 2015. и 2016. још једном у Јапану, па 2017. и 2018. поново у УАЕ, а за 2019. и 2020. за домаћина је одређен Катар).