Бункер за изгубљене ствари

Скоро да нема човека коме се није догодило да заборави неку ствар или да „сметне са ума” ранији договор. Стручњаци тврде да није реч о озбиљнијем поремећају све док не постане учестала појава.

На задњем седишту возила „Плавог таксија” не прође дан да путници не оставе неку „драгоценост”. Таксисти се не збуне када затекну кавез са папагајима, али ни када налете на дечју флашицу за млеко.

Душица Бошковић, из корисничког центра, потврђује да нема разлике између кратких вожњи и вожњи са периферије и да су подједнако расејани путници који такси заустављају на улици као и они који вожњу заказују телефоном.

– Изгубљену ствар наши возачи често у договору са власником одвозе на кућну адресу. Не можете да верујете чега ту све има: од разних животиња, до распарених женских ципела, визиткарата са именима познатих политичара и бизнисмена, па чак и кутијица са бурмама. Млађи чешће губе технику, док иза старијих људи остају дебеле фасцикле са докторским документацијом – говори телефонисткиња овог таксија.

– Једном је пред фудбалску утакмицу „Црвене звезде” младић подигао праву „буру” тражећи да му пронађемо карте које је имао за трибину на северу. „Делија” је сумњао да су му испале баш у нашем возилу. Потрага је трајала читаво поподне, да би нам нам се увече јавио како је карте пронашао у џепу које је имао на рукавицама. Имали смо занимљив случај и са брачним паром коме је нестала резервација за туристичко путовање – препричавају неке од комичних ситуација у такси служби.

Једина званична институција у Београду у којој могу да се доставе пронађене ствари јесте Биро на Студентском тргу 18.

– Код нас се сачињава списак доспелих ствари и докумената, после чега се обавештавају грађани. Да би се утврдило власништво над неким предметом, узима се усмена изјава и подноси захтев у коме се описује изгубљена ствар. Ствари се чувају годину дана, после чега се отвара поступак лицитације. Нико нема разлога да се снебива доласка код нас, јер ми нисмо МУП – појашњава процедуру Милоје Јекић.

Када страни држављанин изгуби документа обавештава се надлежна амбасада.

У једном од најпосећенијих престоничких клубова „Апсинт ” у Његошевој улици имају сопствени „бункер” у коме се пакују пронађене ствари. Бобан Кљајић, вођа смене, каже да нема правила шта људи најчешће губе: од папирних марамица, кишобрана и рукавица у зимском периоду, до новчаника и вредних мобилних телефона и фотоапарата.

Викендом је интензитет посета у кафићима удвостручен, па је неписано правило да се тада ствари чешће заборављају.

– Шта год пронађемо, ми то и вратимо. Занимљиво је да људи не знају да кажу „хвала” када дођу по ствари. Само их зграбе и изјуре напоље – прича конобар из кафића кроз који дневно прође око две стотине људи.

Али има и другачијих случајева. Тако је недавно један бизнисмен после жучне расправе изашао из локала без црне кожне торбице.

– Вратио се брзо, сав усплахирен. Када је угледао своју актен-ташну, човеку је лакнуло. Одмах је отворио и из штоса пара извадио двадесетак евра за част – прича Кљајић.

Тијана Мандић, психолог и професор Факултета драмских уметности у Београду, указује на постојање низа фактора који утичу на људску пометеност и заборавност.

– Када наш его више не може да се бори са унутрашњом или спољашњом реалношћу, онда је једна од кључних манифестација да се не сећа и заборавља. Људи су уплашени, живимо у конфликтној средини пуној сукоба. Превише стреса је око нас. То нервира човека, чини га нервозним, деконцентрисаним, али га у појединим ситуацијама и чува. Заборавност до једне одређене границе није опасна – делују умирујуће речи ове професорке.

На Аеродрому „Никола Тесла” ради Служба „Изгубљено-нађено” којој путник треба да се јави када примети нестанак пртљага.

– На београдском аеродрому ту услугу обавља „Јатово” предузеће „Супорт”. Записник о изгубљеном пртљагу одлази до централизоване службе трагања. Пронађене ствари се одлажу у магацин, где остају до проналаска власника. Рок трагања је месец дана, ако се за то време ствари не пронађу путник стиче право на накнаду штете – наводи Никола Ђукић из аеродромске прес-службе.

На годишњем нивоу у „Јату” начине 10.000 записника о изгубљеном пртљагу. Интересантан је податак да се не пронађе свега три одсто пртљага.

Да нису само „обични ” људи склони да ствари „сеју” за собом, можда најбоље потврђује пример Џорџа Буша старијег. Приликом незваничне посете Београду, средином седамдесетих година, некадашњи председник САД за столом једног скадарлијског ресторана оставио је карирани качкет. Њега скоро три деценије чува Ратко Милошевић, председник ове боемске четврти.