Bunker za izgubljene stvari

Skoro da nema čoveka kome se nije dogodilo da zaboravi neku stvar ili da „smetne sa uma” raniji dogovor. Stručnjaci tvrde da nije reč o ozbiljnijem poremećaju sve dok ne postane učestala pojava.

Na zadnjem sedištu vozila „Plavog taksija” ne prođe dan da putnici ne ostave neku „dragocenost”. Taksisti se ne zbune kada zateknu kavez sa papagajima, ali ni kada nalete na dečju flašicu za mleko.

Dušica Bošković, iz korisničkog centra, potvrđuje da nema razlike između kratkih vožnji i vožnji sa periferije i da su podjednako rasejani putnici koji taksi zaustavljaju na ulici kao i oni koji vožnju zakazuju telefonom.

– Izgubljenu stvar naši vozači često u dogovoru sa vlasnikom odvoze na kućnu adresu. Ne možete da verujete čega tu sve ima: od raznih životinja, do rasparenih ženskih cipela, vizitkarata sa imenima poznatih političara i biznismena, pa čak i kutijica sa burmama. Mlađi češće gube tehniku, dok iza starijih ljudi ostaju debele fascikle sa doktorskim dokumentacijom – govori telefonistkinja ovog taksija.

– Jednom je pred fudbalsku utakmicu „Crvene zvezde” mladić podigao pravu „buru” tražeći da mu pronađemo karte koje je imao za tribinu na severu. „Delija” je sumnjao da su mu ispale baš u našem vozilu. Potraga je trajala čitavo popodne, da bi nam nam se uveče javio kako je karte pronašao u džepu koje je imao na rukavicama. Imali smo zanimljiv slučaj i sa bračnim parom kome je nestala rezervacija za turističko putovanje – prepričavaju neke od komičnih situacija u taksi službi.

Jedina zvanična institucija u Beogradu u kojoj mogu da se dostave pronađene stvari jeste Biro na Studentskom trgu 18.

– Kod nas se sačinjava spisak dospelih stvari i dokumenata, posle čega se obaveštavaju građani. Da bi se utvrdilo vlasništvo nad nekim predmetom, uzima se usmena izjava i podnosi zahtev u kome se opisuje izgubljena stvar. Stvari se čuvaju godinu dana, posle čega se otvara postupak licitacije. Niko nema razloga da se snebiva dolaska kod nas, jer mi nismo MUP – pojašnjava proceduru Miloje Jekić.

Kada strani državljanin izgubi dokumenta obaveštava se nadležna ambasada.

U jednom od najposećenijih prestoničkih klubova „Apsint ” u Njegoševoj ulici imaju sopstveni „bunker” u kome se pakuju pronađene stvari. Boban Kljajić, vođa smene, kaže da nema pravila šta ljudi najčešće gube: od papirnih maramica, kišobrana i rukavica u zimskom periodu, do novčanika i vrednih mobilnih telefona i fotoaparata.

Vikendom je intenzitet poseta u kafićima udvostručen, pa je nepisano pravilo da se tada stvari češće zaboravljaju.

– Šta god pronađemo, mi to i vratimo. Zanimljivo je da ljudi ne znaju da kažu „hvala” kada dođu po stvari. Samo ih zgrabe i izjure napolje – priča konobar iz kafića kroz koji dnevno prođe oko dve stotine ljudi.

Ali ima i drugačijih slučajeva. Tako je nedavno jedan biznismen posle žučne rasprave izašao iz lokala bez crne kožne torbice.

– Vratio se brzo, sav usplahiren. Kada je ugledao svoju akten-tašnu, čoveku je laknulo. Odmah je otvorio i iz štosa para izvadio dvadesetak evra za čast – priča Kljajić.

Tijana Mandić, psiholog i profesor Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, ukazuje na postojanje niza faktora koji utiču na ljudsku pometenost i zaboravnost.

– Kada naš ego više ne može da se bori sa unutrašnjom ili spoljašnjom realnošću, onda je jedna od ključnih manifestacija da se ne seća i zaboravlja. Ljudi su uplašeni, živimo u konfliktnoj sredini punoj sukoba. Previše stresa je oko nas. To nervira čoveka, čini ga nervoznim, dekoncentrisanim, ali ga u pojedinim situacijama i čuva. Zaboravnost do jedne određene granice nije opasna – deluju umirujuće reči ove profesorke.

Na Aerodromu „Nikola Tesla” radi Služba „Izgubljeno-nađeno” kojoj putnik treba da se javi kada primeti nestanak prtljaga.

– Na beogradskom aerodromu tu uslugu obavlja „Jatovo” preduzeće „Suport”. Zapisnik o izgubljenom prtljagu odlazi do centralizovane službe traganja. Pronađene stvari se odlažu u magacin, gde ostaju do pronalaska vlasnika. Rok traganja je mesec dana, ako se za to vreme stvari ne pronađu putnik stiče pravo na naknadu štete – navodi Nikola Đukić iz aerodromske pres-službe.

Na godišnjem nivou u „Jatu” načine 10.000 zapisnika o izgubljenom prtljagu. Interesantan je podatak da se ne pronađe svega tri odsto prtljaga.

Da nisu samo „obični ” ljudi skloni da stvari „seju” za sobom, možda najbolje potvrđuje primer Džordža Buša starijeg. Prilikom nezvanične posete Beogradu, sredinom sedamdesetih godina, nekadašnji predsednik SAD za stolom jednog skadarlijskog restorana ostavio je karirani kačket. Njega skoro tri decenije čuva Ratko Milošević, predsednik ove boemske četvrti.