Челични прсти у сомотској рукавици

Своје највеће постигнуће видим у томе што волим да свирам и поред готово пола века успешне међународне каријере, што ми је сваки наступ премијера, што се радујем звуцима чембала увек испочетка, што проналазим сваки пут нешто ново за публику која ме већ препознаје, што је за класичног музичара велико признање. Награде се добијају или не, али задовољство музиком коју предајете публици на сцени траје, па ако то немате, награда вам ту празнину неће испунити, каже Смиљка Исаковић, чембалисткиња, педагог, културолог и публицисткиња, којој ће награда за животно дело за 2018, коју додељује Удружење музичких уметника Србије, бити уручена у петак 28. јуна, на Видовдан у Београду.

Ово признање је највише које постоји у области извођаштва уметничке музике, а у образложењу комисије која је одлучивала писало је између осталог да „чембалисткиња Смиљка Исаковић кроз свој уметнички рад већ неколико деценија показује високе резултате које је постигла ангажовањем у развоју културе и класичне музике на нашим просторима. Наградом за животно дело одаје јој се признање за све прошле и садашње иницијативе којима је утицала на побољшање нивоа уметничке музике”.

Нашу саговорницу, која иначе вечерас има концерт у „Гварнеријусу” у 20 сати, критика је често називала „краљицом чембала” и „првом дамом чембала”, клавир је магистрирала на ФМУ у Београду, а специјализирала на Конзерваторијуму „Чајковски” у Москви. Чембало је магистрирала у Шпанији, на Краљевском конзерваторијуму у Мадриду, а специјализирала на мајсторским курсевима (Гранада, Билбао, Сантијаго де Компостела), и Италији (Венеција, Фондација Киђи). Одржала је више од хиљаду концерата широм света у престижним дворанама, а сврстана је у енциклопедију „International Who is Who in Music” која 30 година излази у Кембриџу. Амерички биографски институт је и њу убројао у „5.000 личности света”.

Два инструмента, клавир и чембало, обележили су вашу каријеру. Зашто сте у свој рад укључили чембало кад се зна да је клавир сам по себи захтеван?

Од окарине до оргуља, сваки је инструмент захтеван. Клавир је моја прва љубав, а чембало каснија. Од клавира сам се опростила свечано, Листовим Клавирским концертом у Ес-дуру са Симфонијским оркестром РТС на Коларцу. Чембало је на неки начин изабрало мене, препознала сам се у раној музици и звуку и тако се родила љубав која траје до данас. Код нас се често погрешно мисли да чембало треба да свира онај коме не иде клавир. Напротив, на чембалу музичар мора да од ограниченог звучног потенцијала створи богату звучну слику и то звучним илузијама које се стварају ритмичким акцентима, агогиком, тушеом, артикулацијом и фразирањем. Техника је потпуно различита, за чембало су потребни „челични прсти у сомотској рукавици”. Најважнија је експресивност, а ко то није схватио никад неће бити врхунски чембалиста. Свет је препун досадних чембалиста којима овај инструмент звучи као да тресете фиоку пуну есцајга.

Како су вас изградиле три средине Србија, Русија и Шпанија у којима сте се школовали?

И Москва и Мадрид само су надоградили оно што сам понела из Београда. На мене је највише утицао један од највећих светских чембалиста Кенет Гилберт када ми је саветовао да у тренутку интерпретације треба све заборавити (техника) и само се препустити музици, али за такав приступ морала сам бити спремна, и била сам. То ми је отворило прозор у сасвим нови музички свет и мислим да је резултат био мој индивидуални звучни печат. Композитор Енрико Јосиф својевремено је изјавио да када на радију чује чембало одмах зна када сам то ја.

Како доживљавате нашу музичку сцену, које су јој врлине и мане, да ли бисте нешто да побољшате и како?

Као и у животу, и на нашој музичкој сцени има свега, и лоших превараната на насловним странама, и дивних скромних музичара у сенци, и оних којима музика служи и оних који служе музици. Сналажљивих и изгубљених у свемиру. У свему томе медији играју велику улогу јер оно што се не одштампа није се ни десило, концерт прође и остане утисак. Медији нису наклоњени уметничкој музици, укинуте су многе емисије, штампани медији су заинтересовани углавном за скандале, а без медијске пажње класична музика као да је у неком полуилегалном статусу. Наше концерте више нема ко да организује, „Југоконцерт” је укинут, али његово место није заузела ниједна организација. Највише брине што то никога не брине. Сналазимо се како ко може, многи уметници принуђени су да буду сами себи и менаџери, и публицисти, и продуценти, где се губи много времена и енергије. А без правих критеријума, одабир музичара за наступе је произвољан, па се дешава да у великим и важним музичким пројектима наступају медиокритети, а да квалитетни солисти немају ни прилику да се прикажу. И када се добије концерт, најчешће нема стручне критике која га прати, и тако унедоглед. Кад има публике, све остало се може поправити, јер без ње ми на сцени не постојимо. Први рецепт за боље сутра је увођење музичких предмета у редовно школовање, од вртића, основних и средњих школа, као некад, да уметничка музика постане потреба, а не баук.

Награде УМУС-а за 2018.

Удружење музичких уметника Србије доделиће 28. јуна у 12 часова у својим просторијама (Теразије 26) 49. пут годишње награде за 2018. годину следећим уметницима: Смиљки Исаковић, чембалисткињи, за животно дело, Љубиши Јовановићу, флаутисти, за најбоље музичко извођачко остварење у прошлој години – концерт у сали „Лола”, Евгенији Јеремић, сопрану, за најбољег младог уметника. Одлуку је донео једногласно жири у саставу: Предраг Госта, диригент, Нада Колунџија, пијанисткиња, Снежана Савичић Секулић, оперска уметница, Урош Дојчиновић, гитариста, и Љубомир Димитријевић, флаутиста.