Наш Берлински зид

Налазимо се већ на крају треће деценије од када је срушен наш „Берлински зид”, од када је најпре посрнуо, а онда и поклекао социјализам. Које би биле карактеристике ове три деценије? По чему ће их историја памтити? Одговор ћу потражити на есејистичкој партитури, дакле не историјски, а још мање строго формално научно. Нека време, од те три деценије, сецирају округли столови, дебате, зборници, научни радници. Окрећем се есеју. 

Деведесетих сам ослушкивао како у војном одсеку неки заставник или нека службеница гласно куца, уместо на клавиру, по писаћој машини. Пише црвени позив за мобилизацију са оним радикалски познатим: „Отаџбина вас зове”. Док одзвања звук писаће машине „оливети” из неке криптозаштићене просторије, некако у исто време та машина буши и рупу у души оних којима је позив намењен. Колико је оних који нису добровољно отишли на Вуковар, Осијек, а после се вратили, ако су се вратили, другачији него што су тамо пошли. Неко је за то крив. Код нас нико. Апсурд је тим већи што се све зна – и ко је процењивао, ко састављао спискове, ко нахушкавао, ко је био добровољни давалац туђе крви.

Они данас ћуте, не оглашавају се, чак ни на годишњицу када је коначно „ослобођен српски Вуковар”. Нема их, не у средствима јавног информисања, него ни у много либералнијим писанијама, на друштвеним мрежама, у твитовима, на „Фејсбуку”. Стиде се. Био је то пораз гори од оног војничког, ратничког, онај који се зове морални пад једног доба и система у њему. Међутим, нису сви били исти и у тим замућеним деведесетим. Велика је разлика између војника који су служили редовни војни рок и затекли се на Кошарама, бранили Србију и оних који су слали друге, мобилисане, али не своје, на туђе, на Осијек. Они су рушили Србију, док су је они са Кошара бранили.

Нажалост, било је много више рушитеља него правих бранитеља, много више оних који су се на националистичким паролама пењали ка врховима власти, док је Србија тонула све ниже. На све ово хрватски националисти одговорили још суровије прогоном целог једног народа. Машина „оливети” на којој је исписивана судбина многих налази се данас затрпана на ђубришту изван Новог Сада, на депонији, упакована, са машницом, у своју до краја неиспричану причу. Тако се затрпава(ла) наша историја. 

Другу деценију, ону после 2000, карактерише једна парола из доба вестернизованог начина наше транзиције, на којој је отпорашки исписано: „Радници нису на продају”. Продавали смо (или предавали) раднике. И то јефтино, да би на том екстрапрофиту неки нови много зарађивали. Класне супротности су заоштраване, последице ће се осећати још деценијама касније. У економији се рачун зна – што јефтиније купиш, више зарадиш.

Разлика је само у ситници, шта је у овој „Гаусовој кривој” постало јефтино и ко (радници), а шта добро купљено и коме? И о томе се ћути. Писаће машине мирују, раде неки виртуелни, невидљиви портали, трансфери, „рука руци, нисмо Турци”. Огромне вредности преливају се у глуво доба ноћи, да их дан и сунце не виде. Виде се само њихове сенке када ничу свугде около, по принципу: „где празно место видиш, ти темеље звекни”.   

Трећа деценија је коктелизована мешавина претходне две деценије, у коју смо ушли дубоко заглављени у сопственом блату, у стиду и преварама, моралном срозавању и паду економије. Кола заглављена до главчине. Власт покушава да их извуче, подмеће полуге, упреже стране инвеститоре, мољака за помоћ. Домаћим, пак, неретко прети, подвикује, све чешће „вуче за уши” неистомишљенике. Тешко све то иде. Бујица спира све са земље и прави нове путељке, пролазе којима инерција тражи своје одушке. Два путељка постају најтрагичнија, један је расељавање села, а други извоз нашег највреднијег ресурса, младости и памети Србије, извоз наше будућности. Простори нам се празне, духовност одлази. То је карактеристика инерције која се ваља у трећој деценији после слома „мрског комунизма” и времена после њега којег су појели скакавци. А напољу у другој и трећој генерацији губимо нешто још драгоценије: губимо свој језик, свој идентитет.

На тешкој смо клацкалици, или ћемо срљати ка Хазарима и нестајању, или некако, бар држећи се зубима за ветар, задржати не територију, већ становништво. Кантар је ово који вага два таса, од којих је на једном посложен браник домовине, а на другом исписан браник цивилизације. Шта ће превагнути: „крв и тло” или односи који одговарају човеку, хуманости, људскости без придева и колективног тиранисања? Зависи, ипак, све од нас, од већине. 

*Публициста, бивши члан Савезне владе (у СФРЈ)