Од дипломца до кунг-фу панде

61. КАНСКИ ФЕСТИВАЛ

Од нашег специјалног извештача
Кан – Не тако давно, холивудска звезда Дастин Хофман (1937) изјавио је да је за очување мира у свету најбоље посегнути за примером паса који, „када омиришу једни другима задњице, добију тачан податак, одустају од туче и постају пацифисти”. Ових дана на Канском фестивалу, на којем се представио као мастер Шифу, врхунски учитељ кунг-фуа у цртаном филму „Кунг-фу панда”, опет је на видело избила његова духовитост и спремност на шалу и провокацију, због чега га многи у свету воле.

Дастин Хофман, један од најбољих глумаца свог времена, звезда класика какви су „Дипломац”, „Маратонац”, „Поноћни каубој”, „Мали велики човек”, „Пси од сламе”, „Сви председникови људи”, „Летир”, добитник Оскара за улоге у филмовима „Крамер против Крамера” и „Кишни човек”, велики пријатељЏина Хекмана и Роберта Дивала, последњих година нема тако значајне улоге, али га то много не брине. „Увек могу да почнем да се бавим режијом као Клинт Иствуд и многе друге моје колеге, и то ћу једном сигурно учинити“, каже и окреће разговор на тему филма због којег сада „ и ваши земљаци треба да издвоје новац од тешко зарађене плате и да га потроше у биоскопу за авантуру кунг-фу панде”.

„Увек могу да почнем да се бавим режијом као Клинт Иствуд и многе друге моје колеге, и то ћу једном сигурно учинити”, каже Дастин Хофман и окреће разговор на тему филма због кога сада „и ваши земљаци треба да издвоје новац од тешко зарађене плате и да га потроше у биоскопу за авантуру кунг-фу панде”.

Разговор уприличен у Хотелу „Карлтон”, захваљујући београдској кући „Тарамаунт филм” која је овај духовити и поучни „цртаћ” обезбедила за приказивање у Србији, уверио нас је у све могуће разлоге четиридеценијског глумачког трајања (више од 150 улога у филму и позоришту) уз улогу успешног и одговорног човека, верног супруга већ 37 година и оца шесторо деце...

Да сте могли да бирате, којој бисте животињи подарили глас?

Да ли ви то доводите у питање моју сексуалност? Шта бисте хтели, да будем змија као Луси Лиу? Не знам шта је људима па ме стално за то питају. Ја сам у овом филму ретка врста – кинеска црвена панда – и нисам крив за ту грешку природе.

Глумити животињу и иначе није баш једноставно, а Ви сте сада непознатој животињи гласовном глумом подарили и ток свести, подсвест, карактер, понашање?

Снашао сам се тако што сам пронашао да је моја подсвест и иначе подсвест ракуна. Када сам први пут видео цртеж модификованог лика мастер Шифуа одмах сам помислио на ракуна, у крајњем случају глодара. Каква грешка! У сваком случају, драго ми је што је анимирани филм постао тако софистициран и што је гледљив и поучан и за децу и за одрасле. Некада, у време Ендија Ворхола и његових анимација, то је називано поп-артом и није схваћено озбиљно. Сада је то озбиљна самостална уметничка форма.

Публика Вас познаје као аутсајдера у филмовима попут „Дипломца”, „Поноћног каубоја”, „Смрт трговачког путника”..., а у анимираном филму сте у веома комичној улози?

Увек сам сматрао да треба да будем губитник у својим филмовима а губитништво се најлакше сервира комедијом. „Дипломац” је заправо био комедија, „Кишни човек” не би био то што јесте без комичних елемената, постоји сјајан хумор у „Поноћном каубоју”. Дакле, пре бисте ме могли питати зашто стално играм антихероје и антисоцијалне ликове, па бих одговорио да сматрам да смо сви ми у основи несоцијализовани. Нико од нас није нормалан, природан, обичан, чак ни они који тврде да јесу. То је само изговор.

„Кунг-фу панда” је помало и филм о томе, а и поиграва се на тему суперхероја који владају холивудском филмском индустријом?

Владају и нашим животом. Целокупна та идеја о суперхеројима који су сада у моди мора да долази из недостатака које осећамо у себи па имамо потребу за стварањем и гледањем идола на великом платну. А овај филм се поиграва и нуди јунака какав је Џек Блек као панда, који је обичан тип с вишком тежине, лењ, права антитеза суперхероју у смислу начина на који се сугерише да свако од нас има суперхероја у себи. Само га треба мотивисати и охрабрити да се повремено појави у јавности.

Сматрате да је то добра порука деци која ће овај „цртаћ” ипак највише гледати?

Сматрам да јесте, јер од првог тренутка када дотакнемо школу све оно што нас чини индивидуалним бива одмах одстрањено. Идеја да се буде изван прописаних норми биће исмејана и извргнута руглу и то је један од бизарнијих преокрета у чуду од живота. Никада до краја не можеш бити оно што јеси, твоја уникатност је била и биће само твоја. А неспретни, дебели панда По је је изашао као победник, баш зато што је такав какав јесте, уникатан, неуклопљен у норме.

Ваш мастер Шифу, врхунски учитељ кунг-фуа, управо је тај лик који поставља норме?

Да, али има и свест о томе да норме не треба увек слепо следити.

Да ли је све што сте сви ви у филму изговорили и начин на који сте гласовно глумили било унапред одређено?

Није. Марк Озборн и Џон Стивенсон су нам дали почетну идеју и неколико важних смерница. Ништа није било зацементирано па смо могли сви да се суочимо и разговарамо о карактерима ликова који су нам намењени.

Таква врста разговора још Вам је занимљива, корисна?

Тај део посла све више волим и све мање разумем глумце који кажу да им је досадно у животу. Ваљда због година које имам сада поседујем и свест о томе да је свако од нас био другачији када је био дете, па потом несрећни пубертетлија, па зрео човек способан да прихвати сваку врсту одговорности, а онда и презрео човек који још једино може да очекује пролазак кроз онај светлосни тунел. Када радиш, посвећујеш важан део себе послу. Понекад се догоди да не можеш да артикулишеш особу чији лик треба да развијеш, али претпостављам да је то случај са сваким креативцем, са сликарима, писцима...

Глума јесте креација, али је многи доживљавају као посао?

Многи од нас су се у почетку молили да добију неколико „послова” годишње и трагично је што чак деведесет одсто глумаца заправо не ради, или ради ретко. Још ме збуњују они који, када постану звезде, све те молитве брзо забораве.

Смета ли Вам када Вас упоређују са Ал Паћином?

Ха! После једне премијере „Крамера против Крамера”, пришао ми је неки фини човек с молбом да кратко попричамо јер никада пре није видео глумца уживо. Пристао сам иако сам журио јер је деловао као искрена, доброћудна особа. Онда ме је „у поверењу питао да ли ми је као глумцу милији ’Кум’ или ’Пасје поподне’” И шта сам могао да му кажем а да га не разочарам, те сам хитро испалио: „Кум”, а он мени у поверењу: „И мени исто, знао сам!”

Када се данас сетите „Дипломца” који сте снимили пре 41 годину, шта помислите, да је прошло много времена?

Боже, прошло је исувише много времена, али ја имам осећај као да је било јуче. То је један од обешењачких аспеката бога који мисли да је забавно и смешно што смо овде где јесмо, лимитирани количином времена.

Данас изгледате млађи него што сте изгледали у филму „Лептир”?

О хвала, али ако ме заправо питате да ли сам се препустио ономе што је од пластичне хирургије постало „само мала интервенција”, па козметичка хирургија, морам да вас разочарам. Ништа од тога! Имам жену која сматра да ја „дивно старим и старећи се пролепшавам”. Она ми свакога дана већ годинама понавља да изгледам све лепше.

Играли сте у толико значајних филмова од којих су многи већ постали класици, многима сте узор, али ко је Вама био узор?

Да ли ће звучати претенциозно уколико кажем Марлон Брандо. Одувек сам желео да сретнем Бранда, сваки глумац моје генерације је желео то исто, а само малом броју њих је пошло за руком да му буду партнери. Нисам имао ту срећу, само сам једном с њим причао телефоном неких пола сата и сећам се да је у једном тренутку рекао: „Не могу ј....о да верујем да ћу напунити осамдесет година!” И заиста није то мука само глумаца, већ свих великих и плодних људи. Ускоро ћу срести једног таквог, упознаћу Габријела Гарсију Маркеса и то је стварно нешто.

Волите Маркесова дела?

Прочитао сам све његове књиге и коначно ћу га срести. Веома поштујем његове мисли.

А Ваша сарадња са сер Лоренсом Оливијеом у „Маратонцу”?

О Боже, како је он био диван, приступачан, духовит. На моје изненађење, постали смо велики пријатељи, можда и зато што је он био сиромашно дете. Волео је масне вицеве и да буде несташан. Изузетан човек! Када смо радили заједно већ је, нажалост, био у лошем физичком стању, није могао да запамти четири дијалошке линије заредом, а био је то човек који је играо у три најзначајније шекспировске роле и све то имао у малом прсту. Проводили смо много времена причајући о Шекспиру, он је знао све о историјском периоду у којем су настајали комади о којима смо разговарали, знао свако тумачење дела. Он је био академски тип и да није био глумац сигурно би био професор универзитета. У његовом друштву стално се помало осећаш и интелектуално инфериорним. Посетио сам га једном приликом у Лондону, позвао ме је у позориште где је играо. Поред њега је пролазила гомила људи трчећи да заузме места, не обраћајући пажњу на старца с наочарима. Помислио сам тада: „Ако будем имао довољно среће да играм толико дуго, ово ће се и мени десити. Ако будем имао среће...”

У Кану су сви показали колико Вас поштују и воле, овде сте први пут боравили с филмом „Лени”?

И то је једна од веселих успомена, јер је тај филм стално изазивао проблеме и велику сумњу како ће га прихватити публика ван Америке која није знала много тога о контроверзном комичару Ленију Брусу. Уз то, Ленијевa поштапалицa „schmuck”, што на јидишу буквално значи бодља, у Кану су превели као пенис, тако да је публика читала титловане реченице типа: „Овај пенис је управо рекао оном другом пенису...” и тако редом. То је била 1975. година и можете ли да замислите тај шок публике. Срећом, „Лени” није био приказан у главном програму већ у „15 дана аутора”, заједно с другим филмовима који су тада сматрани субверзивним, с тим што су многи „Ленија” сматрали порно филмом! Замислите, никада га нисам гледао.

Има ли за Вас још изазова, улога које бисте пожелели а нисте их добили?

Има, али за многе од њих чујем тек када се филм појави у биоскопима. Када питам свог агента зашто нисам добио тај сценарио на читање, он одговори: „Па, проценио сам да ти се то не би допало”, или каже: „Сматрао сам да то за тебе не би било добро”. Срећа моја што имам неког ко у моје име „мисли”. Али, то су само неке од благодети холивудских звезда и система који ти не оставља много слободе да сам мислиш. Наравно, мој агент никада није крив ако филм у коме ја играм „пропадне” у биоскопима, тачније – не заради жељену суму новца.