„Почнимо љубав из почетка” на Битефу

Томас Остермајер, Мило Рау, Штефан Кеги, Јорг Каренбауер, Бобо Јелчић, Себастијан Хорват... само су део плејаде уметника светског реномеа који ће се ове године представити публици 53. Битефа у термину од 17. до 26. септембра, а који прати поднаслов „Почнимо љубав из почетка”. Иван Меденица, уметнички директор Битефа, ове године у званичну селекцију уврстио је 12 представа уметничких трупа из Немачке, Белгије, Нигерије, Француске, Бразила, Словеније, Хрватске и Србије.

Као и претходне три године, ни ове јесени Битеф, заправо, како се могло јуче чути на конференцији за медије у Скупштини града Београда, не почиње свечаним отварањем већ даном пролога у коме ће на више локација бити изведен пројекат „Београд на даљински” Римини протокола и ауторског тандема Штефан Кеги и Јорг Каренбауер. „Београд на даљински” смештен је, како објашњава Иван Меденица, у пролог не само зато што није новијег датума, изведен је већ у неколико десетина светских градова, већ зато што нас сјајно уводи у тематску линију програма која почива на преиспитивању заједнице, али и на уметничкој партиципацији, односно имерзивном позоришту.

– Његова имерзивност је апсолутна јер се овде публика не утапа у драмску фикцију или позоришну ситуацију већ је сама ствара: пратећи упутства дигитализованог гласа са слушалица гледаоци иду кроз свој град, са локације на локацију, као да им је он непознат, као да га тек сад откривају, док су при томе навођени да испитују свој однос према граду, заједници, међузависности појединца и групе – наглашава Иван Меденица.

Част да на сцени Народног позоришта у Београду свечано отвори 53. издање Битефа овога пута припашће представи „Орест у Мосулу” у продукцији НТГента, рађеној по Есхиловој „Орестији”, у режији једног од политички и уметнички најрадикалнијих и најпровокативнијих светских редитеља Мила Рауа, иначе једног од претходних добитника „Политикине” награде за најбољу режију на Битефу.

За разлику од Есхила, а на линији значајних савремених режија „Орестије” Мило Рау не нуди измирење, већ показује да насиље једних само рађа насиље других, да живимо у свету потпуног урушавања правде, права и демократије.

После представе „Орест у Мосулу” ниже се неколико других остварења у којима се такође третирају различити облици потпуне ентропије друштва у савременом свету. Те представе не припадају, као немали део других остварења на 53. Битефу, извођачким облицима као што су нови циркус, савремени плес или перформанси-инсталације, већ се могу најшире одредити као „драмски театар”, често заснован и на врхунској глуми.

Наравно, то нису класичне драмске представе, примећује Иван Меденица, а њихов се „битефовски квалитет” остварује употребом различитих техника савременог позоришта као што су поновно писање текста на основу приче и ликова из неке класичне драме, осмишљено коришћење видеа, али, такође, као и у поменутим представама, наглашено учешће публике. Такве су обе представе из Србије, „Тартиф” у режији Игора Вука Торбице рађен у копродукцији Народног позоришта Сомбор и СНП Нови Сад, и „Зашто је полудео господин Р” у режији Бобе Јелчића и у извођењу Југословенског драмског позоришта..

Прву целину фестивала, ону која тематизује феномен распада друштва-заједнице, заокружују представе „Младеж без бога” хрватског редитеља Борута Шепаревића, у продукцији Монтажстроја и ЗКМ-а, која третира проблем вршњачког насиља индукованог опсесијом видео-игрицама и фотографисањем свега, па и најгорих бруталности. Ту је и плесно остварење „YUROPA” у кореографији Кудуза Оникека из Лагоса, Нигерија, аутентичан, врло дирљив поглед на тематику миграције из угла жртава, самих Африканаца.

Представа француског новог циркуса „Ретке птице” у продукцији трупе „Вук за човека” из Лила није партиципативна, имерзивна, али зато односи међу извођачима имају исти квалитет као и они између извођача и гледалаца у „Позванима”. Без и једног јединог елемента декора или реквизите извођачи се пењу једни на друге, подижу на рамена, врте, бацају...

Како ће се током представе „Али: страх једе душу” Себастијана Хорвата утапање публике у свет драмских ликова претворити у осећај наше снажне емпатије с њима, тако ће, у сјајној игри Наташе Барбаре Грачнер и других словеначких глумаца, и љубав коначно победити.

После више од петнаест година на Битефу је поново и један од водећих немачких и светских редитеља Томас Остермајер и његово позориште Шаубине из Берлина. Представа са, за концепт 53. Битефа лајтмотивским насловом, „Историја насиља” подсећа на „ране радове” овог редитеља базиране на савременим темама „урбаног насиља”, жестокој глумачкој игри, извођењу музике уживо и промишљеној употреби видеа.

Имерзивна плесна инсталација Лусијане Ларе „О месу и бетону” је кореографски врло апстрактна, али уједно и жестока, непосредна.

Нова заједница, заснована на учествовању, препуштању и сарадњи у оквиру извођачке ситуације, сазнајемо, крајњи је исход главног програма 53. Битефа. Он се остварује у представи „Позвани” кореографа Сепе Бајенса у продукцији познате белгијске трупе Ултима Вез из Брисела којом се 53. Битеф затвара.