Га­зи­ме­стан, три­де­сет го­ди­на ка­сни­је

Ове го­ди­не на­вр­ша­ва се три­де­сет го­ди­на од оног Ви­дов­да­на, 28. ју­на 1989. го­ди­не, ка­да је на Га­зи­ме­ста­ну би­ла све­ча­но обе­ле­же­на 600. го­ди­шњи­ца бо­ја на Ко­со­ву, уз при­су­ство ви­ше од ми­ли­он љу­ди. По­зна­то је да је та­да го­во­рио Сло­бо­дан Ми­ло­ше­вић. „По­ли­ти­ка” је тај го­вор об­ја­ви­ла на­ред­ног да­на, 29. ју­на. Ни­шта рђа­во ни­је Ми­ло­ше­вић ре­као, а што му је ка­сни­је при­пи­си­ва­но и пре­ба­ци­ва­но. 

Прет­ход­не, 1988. го­ди­не, Ју­го­сла­ви­ју је по­се­тио Ми­ха­ил Гор­ба­чов, ко­ји је ус­хи­ће­но го­во­рио о – по­врат­ку ле­њин­ској кон­цеп­ци­ји со­ци­ја­ли­зма и о ре­фор­ма­ма у со­ци­ја­ли­зму. Ка­мо сре­ће да је Гор­ба­чов за­и­ста то­ме стре­мио. Ме­ђу­тим, би­ла је то ве­ли­ка об­ма­на, ка­ко за на­род у Ју­го­сла­ви­ји и у Со­вјет­ском Са­ве­зу, та­ко и за свет­ску јав­ност. 

Три го­ди­не ка­сни­је, 1991. го­ди­не, би­ле су раз­би­је­не и ју­го­сло­вен­ска и со­вјет­ска др­жа­ва. Кад је реч о на­шој зе­мљи, еста­бли­шмент во­де­ћих зе­ма­ља За­па­да, ко­ји се ни­је усу­ђи­вао ни да по­ми­сли на агре­си­ју про­тив оне Ју­го­сла­ви­је ко­ју је пред­во­дио мар­шал Ти­то, као и пр­вих де­вет го­ди­на по­сле Ти­та, ка­сни­је је – по­сле ру­ше­ња зи­да у Бер­ли­ну у но­вем­бру 1989. го­ди­не и пот­пу­но про­ме­ње­не ге­о­по­ли­тич­ке кар­те Евро­пе – под­сти­цао све мо­гу­ће се­па­ра­ти­зме и ра­то­ве, а кул­ми­на­ци­ја је усле­ди­ла 1999. го­ди­не, на­па­дом на Са­ве­зну Ре­пу­бли­ку Ју­го­сла­ви­ју ра­ди оти­ма­ња Ко­со­ва и Ме­то­хи­је.

Ка­жња­ва­на је из­бор­на во­ља гра­ђа­на Ср­би­је, јер је Ми­ло­ше­вић убе­дљи­во по­бе­дио на пред­сед­нич­ким из­бо­ри­ма 1990. и 1992. го­ди­не, а 1997. го­ди­не Са­ве­зна скуп­шти­на иза­бра­ла га је за пред­сед­ни­ка СР Ју­го­сла­ви­је. До­бро пам­ти­мо да су То­ни Блер и Стро­уб Тал­бот отво­ре­но ре­кли: „Ни­је реч о суд­би­ни ко­сов­ских Ал­ба­на­ца, већ о од­су­ству спрем­но­сти Бе­о­гра­да да спро­во­ди про­ме­не у при­вре­ди по на­ло­гу Ме­ђу­на­род­ног мо­не­тар­ног фон­да.” 

Ни­је Ср­би­ја је­ди­ни при­мер спре­ча­ва­ња и ка­жња­ва­ња из­бор­не во­ље на­ро­да. Кад је у фе­бру­а­ру 1936. го­ди­не, на пар­ла­мен­тар­ним из­бо­ри­ма у Шпа­ни­ји, На­род­ни фронт осво­јио две тре­ћи­не гла­со­ва, у ју­лу исте го­ди­не ре­ак­ци­о­нар­ни кру­го­ви Шпа­ни­је от­по­че­ли су гра­ђан­ски рат. Мно­ги пам­те вој­ни удар у Грч­кој уочи пар­ла­мен­тар­них из­бо­ра 1967. го­ди­не, па суд­би­ну Сал­ва­до­ра Аљен­деа 1973. го­ди­не у Чи­леу, Вик­то­ра Ја­ну­ко­ви­ча 2014. у Укра­ји­ни, па Дил­ме Ру­сеф 2016. у Бра­зи­лу, са­да се по­ку­ша­ва да се слич­но ура­ди и са Ни­ко­ла­сом Ма­ду­ром у Ве­не­цу­е­ли, а сва­ка­ко би се мо­гло на­ве­сти још при­ме­ра из ра­зних зе­ма­ља. Је­ди­но ни­ка­ко не успе­ва­ју да на­шко­де ру­ском пред­сед­ни­ку Вла­ди­ми­ру Пу­ти­ну, ко­га је на­род ње­го­ве зе­мље че­ти­ри пу­та би­рао, ви­ше не­го убе­дљи­вом ве­ћи­ном гла­со­ва. 

А са­да, три­де­сет го­ди­на по­сле Га­зи­ме­ста­на из 1989. го­ди­не, на­ши „при­ја­те­љи” по­ку­ша­ва­ју да оза­ко­не агре­си­ју из 1999. го­ди­не, тј. оти­ма­ње Ко­со­ва и Ме­то­хи­је. Али свет ни­је ви­ше исти, јер су да­нас и Ру­ска Фе­де­ра­ци­ја и На­род­на Ре­пу­бли­ка Ки­на мно­го ја­че не­го што су би­ле пре два­де­сет го­ди­на. То за Ср­би­ју има и те ка­кав зна­чај. 

Др Дар­ко Ва­си­ље­вић, Бе­о­град