Идеално и(ли) реално

Прекаталогизација дела српских писаца као што су Иво Андрић, Меша Селимовић или Петар Кочић у дела босанских писаца која су написана босанским језиком, о чему се ових дана писало, било је повод за разговарамо са управником Народне библиотеке Србије Сретеном Угричићем који нам је, као што је и обећао, одговорио одмах по доласку у Београд.
Коментаришући догађаје у Националној и Универзитетској библиотеци БиХ и реаговање управника НУБ РС Ранка Рисојевића, Сретен Угричић је изненађен тоновима дебате о језику. По његовом мишљењу, приметно је да су они "историјски и културолошки или наивни или свесно политички манипулативни".

– Питање је много шире од три писца. Кад је реч о компјутерском програму за узајамну каталогизацију COBISS, то је јединствен систем, настао и функционисао још пре распада Југославије. Примењује се у шест земаља аутономно, укључујући и Бугарску, а ускоро и Албанију. У почетку, у његовом развоју су учествовали сви од Триглава до Ђевђелије, сем Хрвата, а стручњаци из Србије дали су запажен допринос. О језику се морало водити рачуна, али у складу са ситуацијом каква је тада постојала, дакле са српскохрватском нормом. После промене историјске ситуације, на нивоу светског ISO стандарда недавно су донети нови кодови за нове језике. Сада су важећи кодови за српски језик scc, за хрватски језик scr и за босански језик bos. То су нови кодови и њихова конверзија у нашим базама је вероватно повод за целу дебату – каже Сретен Угричић.

Сликовито објашњавајући постојећу ситуацију управник наше националне библиотеке наглашава да прекаталогизација које се одвија у сарајевској библиотеци "нема никакве везе са самим софтвером COBISS, у којем се публикације и писци обрађују и праве библиографски записи, јер у задату формалну матрицу по међународним библиотечким стандардима сваки библиотекар самостално уноси елементе".

– То вам је као када би вас неко оптужио да пишете своје чланке у Windows програму, када знате да су многи антисрпски текстови били написани у том програму за писање текстова. Осим тога, лично сам се, обилазећи библиотеке по свету, осведочио да у појединим библиотекама у Немачкој или Француској или Америци књиге са ових простора разврставају и каталогизују тако што се све књиге на ћирилици подводе под српску књижевност, а све књиге на латиници под хрватску. Значи, половина продукције која је настала у Србији је у многим библиотекама у свету каталогизована и сортирана по полицама као да је хрватска. И тако уносе у своје софтвере за каталогизацију, који нису словеначки, него израелски Алеф, или амерички Хорајзон, или холандски Пика итд.

Сретен Угричић поставља и питање "да ли колеге у Бањалуци обрађују неке босанске или хрватске ауторе као српске или су они сасвим правоверни и доследни и врло прецизно воде рачуна да случајно неки аутор не буде каталогизован као српски".

Подсећајући на то да су се неки наши писци за живота изјаснили као српски (Меша Селимовић) питамо нашег саговорника какву улогу игра поштовање воље тих писаца.

– Писац има право да се изјасни о томе, али и право да се не изјасни, а како ће га после интерпретирати, то је право других. Имате ауторе који желе да буду у што више књижевних корпуса и канона, а не само у једном. Као што имате друге, који би волели да припадају само једном корпусу – објашњава Угричић.

Када је реч о могућем решењу језичких дилема наш саговорник види излаз у скорој будућности.

– Пре пар година предложио сам директорима националних библиотека у региону врло једноставан инструмент којим би проблем био решен бар за све савремене писце, помоћу ЦИП-а. Националне библиотеке израђују ЦИП (Catalogisation in Publication), запис уз сваку публикацију пре објављивања и овај запис се израђује по одређеном правилнику који је стандардизован. Предложио сам да се правилник допуни још једном ставком која обавезује носиоца ауторског права, аутора или издавача, да се изјасни о језику којим је дело написано. Тако не би библиотекари били ти који одлучују о језику него га само евидентирају заједно са осталим елементима из публикације. Дакле, пре него што књига буде објављена, аутор, издавач или носилац ауторског права треба да се недвосмислено изјасне о језику. Ово би решило све случајеве савремених аутора од сада па надаље и било би неспорно, па чак и за онај део мртвих аутора за које се зна ко је носилац ауторских права.

Што се тиче писаца који нису више међу живима, за Сретена Угричића постоје реалистичка и идеалистичка опција решења.

– Идеалистичка опција би била да покушамо да се договоримо и да консензусом дефинишемо стручне критеријуме и листе писаца иза којих ћемо сви стати и доследно их примењивати. Међутим, као што знате, ни ми сами у Србији немамо унутрашњи консензус о овим питањима, о ћирилици и латиници на пример, а камоли да се о томе договоримо са Хрватима, Босанцима и  Црногорцима. Реалистички предлог гласи да остане на томе да свако унутар своје надлежности кодира језик и писце како сматра да је исправно и ту ће долазити, у неким случајевима, до преклапања. То неће бити ништа ново, има таквих примера у свету доста. Али наглашавам да то није судбоносно питање од кога зависи опстанак нити српске нити босанске нити хрватске нити црногорске нације и културе. Уз то, подсећам на занемарену чињеницу да бар половина ауторских дела у библиотекама нису књижевна, о чему колико видим нико не води рачуна, што је само симптом да је питање исполитизовано. Да поновим, питање је очигледно много шире од три писца и уједно мање компликовано него што се представља.

-----------------------------------------------------------

Језик, манипулације и емоције

– Бркају се, и то чини ми се намерно, три различита аспекта језика: лингвистички, национални и институционални. То су три различита аспекта припадности: језику, нацији и књижевном канону. На пример, имате српског писца који живи у Сарајеву и који сматра да пише босанским језиком, а у Београду ће, или у Бањалуци, његова књига бити каталогизована као да је написана на српском. А на факултету у Тузли изучаваће га као босанског писца или можда као југословенског. Уместо да се о аспектима разговара разложно и прецизно, ти аспекти се бркају због политичке манипулације, и тако се подстиче нетрпељивост, параноја и тако даље. Колико сутра добићемо црногорски језик и Црногорци ће каталогизовати језик Његоша и Стефана Митрова Љубише као црногорски. То не може да се спречи, то право њима не можете одузети. Неко ће се са ове стране бунити, опет ће бити прегрејаних емотивних реакција о својатању писаца, о ампутацији језика и слично, али од тог протеста ће бити мало вајде – каже Угричић.