Стварност у кривом огледалу

Кру­пањ – Mултимедијална умет­ни­ца Јо­ва­на Ву­че­тић из Ло­зни­це прек­си­ноћ је у Би­бли­те­ци „По­ли­ти­ка“ у Круп­њу про­мо­ви­са­ла свој пр­ви ро­ман „Ко­за“. У раз­го­во­ру са мо­де­ра­то­ри­ма књи­жев­не ве­че­ри, Пре­дра­гом Ди­ми­три­ћем и Ма­јом Јо­вић, мла­да аутор­ка је ис­та­кла да је по­ру­ка ње­ног де­ла очу­ва­ње при­ро­де и афир­ма­ци­ја не­ма­те­ри­јал­них вред­но­сти: уни­вер­зал­не људ­ске љу­ба­ви, по­што­ва­ња за раз­ли­чи­тост и те­жње ка ин­ди­ви­ду­ал­но­сти. 

- Књи­жев­но ве­че у Круп­њу је ме­ни ве­о­ма зна­чај­на ре­фе­рен­ца, јер се овај ле­пи град бо­гат­ством кул­тур­них зби­ва­ња из­бо­рио за пре­сти­жно ме­сто на ма­пи Ср­би­је. За­хва­љу­ју­ћи ди­рек­тор­ки Би­бли­о­те­ке „По­ли­ти­ка“ Дра­го­сла­ви Осто­јић, не са­мо „мејнстрим“ пи­сци, већ и они ко­ји су још не­по­зна­ти ши­рој јав­но­сти, има­ју сво­ју шан­су да се пред­ста­ве у Ра­ђе­ви­ни, ка­же за наш лист Јо­ва­на Ву­че­тић.

Иде­ја ње­ног ства­ра­лач­ког кон­цеп­та, на­зва­ног „Уђи у шу­му“, ко­ји об­у­хва­та ви­ше од књи­жев­ног шти­ва, је­сте по­вра­так при­ро­ди и ње­но очу­ва­ње, као и су­о­ча­ва­ње са соп­стве­ним не­све­сним. 

– То мо­же да бу­де бо­лан, али ка­тар­зи­чан про­цес, по­што ни­је ла­ко от­кљу­ча­ти бра­ве са­кри­ве­не ду­бо­ко у сва­ком од нас – ис­ти­че она.

Аутор­ка је по­себ­но ра­до­сна што је ње­на пр­ва про­мо­ци­ја одр­жа­на у Круп­њу, за ко­ји је по­ре­клом ве­за­на, и то у ре­но­ви­ра­ном објек­ту Би­бли­о­те­ке „По­ли­ти­ка“ (ра­ни­је Дом кул­ту­ре „По­ли­ти­ка“), чи­јем је све­ча­ном отва­ра­њу још дав­не 1980. го­ди­не при­су­ство­вао њен де­да Ду­шан Пе­јак, по­чив­ши но­ви­нар на­шег ли­ста.

У ро­ма­ну Јо­ва­не Ву­че­тић жи­во­ти­ње го­во­ре, има­ју људ­ске ка­рак­те­ре, др­ве­ће осе­ћа, ви­ле при­ча­ју са ан­ђе­ли­ма, шу­мом од­зва­ња Мо­цар­то­ва „Ма­ла ноћ­на му­зи­ка“, а иза  при­по­ве­дач­ког ко­ло­ри­та кри­је се љу­бав­на при­ча Ма­ле и Ју­на­ка. На на­ше пи­та­ње за­што је глав­ни ју­нак књи­ге ипак обич­на ко­за, аутор­ка од­го­ва­ра да ју је та жи­во­ти­ња упла­ши­ла у де­тињ­ству, и да је ин­спи­ри­шу плат­на умет­ни­ка на чи­јим сли­ка­ма су че­сто ко­зе, али не то­ли­ко Маркa Ша­га­ла, ко­ли­ко Жанa-Оно­ре Фра­го­на­ра.

- Пи­са­њем „Ко­зе“ су­о­чи­ла сам се са соп­стве­ним стра­хо­ви­ма. Овај ро­ман је­сте де­лом гро­те­ска, јер да­је сли­ку ствар­но­сти у ис­кри­вље­ном огле­да­лу. И не иза­зи­ва смех, већ че­шће страх и ту­гу“, от­кри­ва на­ша са­го­вор­ни­ца.

Об­ја­вљи­ва­њу ро­ма­на прет­хо­дио је му­зич­ки спот на гло­бал­ном ин­тер­нет ка­на­лу „Ју­тјуб“, у ре­жи­ји умет­ни­це и Не­на­да Ран­ки­ћа. Јо­ва­на Ву­че­тић и ње­на мла­ђа се­стра Ла­на Гар­ди­ја­но­вић пе­ва­ју ста­ру срп­ску пе­сму „Мој дра­га­не“, да­ју­ћи ти­ме свој до­при­нос под­се­ћа­њу на му­зич­ку тра­ди­ци­ју овог под­не­бља.