Купатила – некад и сад

Брига о личној хигијени постојала је миленијумима уназад, али су први мотиви човека за стварање посебне просторије – купатила, били верског карактера.

У долини реке Инд у граду Мохенџо-даро подигнута су прва купатила око 2.500 година пре нове ере. Међу малим просторијама налазило се и једно велико, озидано купатило, направљено од печене опеке с поплочаним прилазима.

У Вавилону су такође због верских обреда грађена купатила, али њих су могли да користе само повлашћени људи, попут краљева.

Грци су, опет, били први у увођењу савременог односа према купању. Прва када која је имала искључиву намену да се човек у њој окупа, а не да се у њој обављају верски ритуали, пронађена је у Кнососу и имала је облик каде за седење. Сличне каде нађене су и на Криту. Претпоставља се да су ове каде ручно пуњене и пражњене јер на дну нису имале отвор.

Римљани су око 200. године пре нове ере увели купање као друштвену потребу и почели су да граде велике комплексе купатила.

Римски ставови према купању добро су документовани. Они су градили велика термална купатила (thermae), што указује не само на важан друштвени развој већ и јавни извор релаксације и одмора. То је било место где су људи могли да се састану како би разговарали о дневним догађајима и уживали у забави.

Током овог периода постојала је разлика између приватних и јавних купатила, при чему су многе богате породице имале сопствена термална купатила у својим кућама. Упркос томе, и даље су коришћена јавна купатила, што указује на вредност коју су она имала као јавна институција. Снага Римског царства била је очевидна у том погледу. Увоз из целог света омогућио је римским грађанима да уживају у козметичким мастима, тамјанима, чешљевима и огледалима. Делимично реконструисане рушевине и данас се могу видети, на пример у Термау Бату у Енглеској, у то време делу Римске Британије.

У историји су остале познате Каракалине терме, које су имале врућа, топла и хладна купатила, просторије за презнојавање (претече данашњих сауна), прање косе и масажу, маникирање и гимнастику. Поред овог комплекса биле су библиотеке, уметничке радионице и слушаонице. Оловним цевима довођена је вода од Марцијановог аквадукта до резервоара, где се загревала у великим пећима.

У средњем веку људска раса није баш обожавала воду, а и није се много марило за чистоћу. Сиромаси нису имали пуно прилика да се купају, а богаташи, опет, нису имали навику да одржавају личну хигијену. Дуго је чак владало веровање да је вода штетна јер тањи кожу, па су средњовековни племићи водили рачуна да се не излажу „опасности” и купали су се само кад су баш морали. Брига о личној хигијени људи овог доба најчешће се сводила на обреде приликом крштења.

Јавна купатила су се у европским земљама појавила у 19. веку и дуго година била су изузетно популарна.

Тек у прошлом веку, појавом масовне градње и подизањем читавих стамбених блокова, почела су да се зидају купатила у оквиру сваког стана.