Kupatila – nekad i sad

Briga o ličnoj higijeni postojala je milenijumima unazad, ali su prvi motivi čoveka za stvaranje posebne prostorije – kupatila, bili verskog karaktera.

U dolini reke Ind u gradu Mohendžo-daro podignuta su prva kupatila oko 2.500 godina pre nove ere. Među malim prostorijama nalazilo se i jedno veliko, ozidano kupatilo, napravljeno od pečene opeke s popločanim prilazima.

U Vavilonu su takođe zbog verskih obreda građena kupatila, ali njih su mogli da koriste samo povlašćeni ljudi, poput kraljeva.

Grci su, opet, bili prvi u uvođenju savremenog odnosa prema kupanju. Prva kada koja je imala isključivu namenu da se čovek u njoj okupa, a ne da se u njoj obavljaju verski rituali, pronađena je u Knososu i imala je oblik kade za sedenje. Slične kade nađene su i na Kritu. Pretpostavlja se da su ove kade ručno punjene i pražnjene jer na dnu nisu imale otvor.

Rimljani su oko 200. godine pre nove ere uveli kupanje kao društvenu potrebu i počeli su da grade velike komplekse kupatila.

Rimski stavovi prema kupanju dobro su dokumentovani. Oni su gradili velika termalna kupatila (thermae), što ukazuje ne samo na važan društveni razvoj već i javni izvor relaksacije i odmora. To je bilo mesto gde su ljudi mogli da se sastanu kako bi razgovarali o dnevnim događajima i uživali u zabavi.

Tokom ovog perioda postojala je razlika između privatnih i javnih kupatila, pri čemu su mnoge bogate porodice imale sopstvena termalna kupatila u svojim kućama. Uprkos tome, i dalje su korišćena javna kupatila, što ukazuje na vrednost koju su ona imala kao javna institucija. Snaga Rimskog carstva bila je očevidna u tom pogledu. Uvoz iz celog sveta omogućio je rimskim građanima da uživaju u kozmetičkim mastima, tamjanima, češljevima i ogledalima. Delimično rekonstruisane ruševine i danas se mogu videti, na primer u Termau Batu u Engleskoj, u to vreme delu Rimske Britanije.

U istoriji su ostale poznate Karakaline terme, koje su imale vruća, topla i hladna kupatila, prostorije za preznojavanje (preteče današnjih sauna), pranje kose i masažu, manikiranje i gimnastiku. Pored ovog kompleksa bile su biblioteke, umetničke radionice i slušaonice. Olovnim cevima dovođena je voda od Marcijanovog akvadukta do rezervoara, gde se zagrevala u velikim pećima.

U srednjem veku ljudska rasa nije baš obožavala vodu, a i nije se mnogo marilo za čistoću. Siromasi nisu imali puno prilika da se kupaju, a bogataši, opet, nisu imali naviku da održavaju ličnu higijenu. Dugo je čak vladalo verovanje da je voda štetna jer tanji kožu, pa su srednjovekovni plemići vodili računa da se ne izlažu „opasnosti” i kupali su se samo kad su baš morali. Briga o ličnoj higijeni ljudi ovog doba najčešće se svodila na obrede prilikom krštenja.

Javna kupatila su se u evropskim zemljama pojavila u 19. veku i dugo godina bila su izuzetno popularna.

Tek u prošlom veku, pojavom masovne gradnje i podizanjem čitavih stambenih blokova, počela su da se zidaju kupatila u okviru svakog stana.