Мика Антић у Панчеву

Име великог песника, новинара, сликара, филмаџије и боема Мирослава Мике Антића углавном се везује за село Мокрин (код Кикинде), где је рођен 1932. године, и за Нови Сад, у којем је живео и радио од 1954. до своје преране смрти 1986. године. Мање је знано, или се ређе истиче, да је младалачке дане, од 1941. до 1954. године, провео у Панчеву, где се доселила и остала његова најближа родбина. У овом јужнобанатском граду завршио је основно и средње образовање, заволео новинарство и поезију. Мика је често истицао да је Панчево његов град, ништа мање него Кикинда или Нови Сад. Панчеву се увек радо враћао, својој мајци Меланији Мели, чији је мезимац био, и сестрама Мири и Јелени. Увек је срдачно дочекиван од бројних другара и пријатеља, са којима је, у кафанском амбијенту, оживљавао заједничке успомене из времена проведеног у овом граду.

По завршеној гимназији, вишеструко талентовани Мика Антић је намеравао да студира сликарство. У последњем тренутку уписао се на Филозофски факултет. Као студент, Мика је 1953. године постао сарадник обновљеног локалног листа „Панчевац”, у којем је испољио вишеструки таленат. Покренуо је и уређивао страну „За најмлађе”, писао и цртао стрип „Бата из Баната”, објављивао песме, чланке, репортаже, козерије, загонетке, илустрације, па чак и неколико карикатура. Убедио је главног уредника да промени насловну страну, па је „Панчевац” од броја 15 излазио са ликовно преобликованом главом, коју је млади сарадник нацртао. Годину дана касније, Мика Антић прелази у Нови Сад. Већи град му је нудио веће шансе, које је он зналачки користио. Постао је врсни репортер листа „Дневник” и афирмисао се као један од водећих српских песника.

У чланку „Мирослав Антић с помислима на Панчево”, др Драшко Ређеп је истакао да Мика Антић у Панчеву није рођен само као новинар, већ се и „његов песнички торзо могао и те како назрети усред Панчева”, па је закључио да је он као песник „у бити, рођен управо у овом граду”. То потврђује и чињеница да је своју прву књигу песама „Испричано за пролећа” објавио 1950. године као осамнаестогодишњи панчевачки гимназијалац, а следеће две, „Рождество твоје – тропар о Богу” и „Плаво небо”, 1954. године.

Љубав према Панчеву Мика је исказао песмом „Дунав се улива у Тамиш”. Његовим стиховима тамбураш Жива Милићев додао је музичке ноте, па је ова песма снимљена као незванична панчевачка химна.

Једна панчевачка основна школа понела је име Мирослава Антића, убрзо након његове преране смрти. Пригодној свечаности уприличеној тим поводом присуствовала је песникова мајка Меланија Антић. Она је преминула у Панчеву у стотој години, надживевши сина читавих 20 година. Панчевачки писац Немања Ротар, књигом „Сутрадан после детињства” (Архипелаг, 2014), сачинио је својеврстан животопис Мике Антића. Ротар је иначе Микин сестрић, син његове сестре Јелене. Писана из визуре блиског рођака, ова књига садржи низ занимљивих детаља о животу великог песника, посебно о његовим панчевачким данима.

Момир Пауновић,
Панчево