Реалност и представа

Недавно су моји студенти завршили мало школско (пилот) истраживање у којем су испитаници (узраст око 15 година) рекли да верују како је живот инфлуенсера (утицајних људи са друштвених мрежа) у реалности заиста тако сјајан и гламурозан како на друштвеним мрежама и изгледа. Недостатак критичке дистанце према ономе што се „сервира” у виду слика на интернету ме је, морам признати, ипак изненадио (очекивала сам такве одговoре, али у ипак нешто релативнијој форми). Читајући одговоре младих испитаника, запитала сам се да ли је важније оно што се стварно догађа са нама, око нас и у нама, или је важније да се наши доживљаји, тј. слика о њима, што је могуће тачније уклопе у прокламовану интернет представу? Веома је важно питање и какви ће бити међуљудски односи у будућим генерацијама у којима је већ сада представа важнија од реалности?

У социолошкој литератури све чешће се употребљавају (страни) термини попут front page или display стила живота како би се описали и објаснили нови феномени у непосредној вези са визуелном културом која постаје важан део свакодневице. Много је сфера у којима слике постају важније од реалности. Узмимо за пример културу родитељства и младе парове који савршено дотерани седе у кафићу (у колима, на плажи, или у својој дневној соби) са малом децом која на одећи немају ниједну флеку и који се неколико десетина пута фотографишу да би те слике могли да „окаче” на друштвене мреже опонашајући, али и репродукујући, идеал савршено изгледајућег родитељства.

Одувек су људи желели да изгледају лепо на фотографијама, али су оне некада чуване на полицама и у албумима и гледао их је узак круг пријатеља и родбине, а сада је поента у томе да их види што више људи. Међутим, тако велика доступност савршених слика може врло лако постати извор фрустрација за неке друге људе у истим улогама. Бомбардовани нестварним представама о томе како породична слика треба да изгледа, други родитељи се питају да ли испуњавају своју улогу ако не могу да понуде идеал са слике.

Феномен преплетене реалности и представе појављује се и тамо где бисмо га најмање очекивали – у сфери духовног живота. Папа Фрања је недавно позвао вернике да не буду, како је рекао front page хришћани. Он је указао на раскорак између појавног и суштинског, који узима све више маха у различитим сферама друштвености, па очигледно и у домену религије. Наравно, борба различитих цркава са процесима секуларизације и модернизације траје већ дуже време и то је велика и сложена тема. Међутим, занимљиво је и веома индикативно то што се о проблематици замене суштинског инстант формама говори и расправља чак и у религијским круговима.

Идеја о томе да ће визуелно заменити искуствено није новијег датума, међутим, чини се да је сада та идеја из дистопијског прешла у реалност. Још осамдесетих година филозоф Жан Бодријар упозорио је на то да узлазимо у еру спектакала и симулакрума. Он је рекао да обмане и опсцене полако замењују реалан друштвени простор и да људи све више комуницирају преко потрошње, а не лицем у лице. Тако гардероба, места на којима се руча и аутомобил који се вози, више не служе само да би људи задовољили потребу за одећом, храном и превозним средством, већ постају симболи уз помоћ којих се другим људима показује припадност одређеном друштвеном слоју и указује на стил живота који се практикује, а да се не размени једна једина реч. Пре неколико деценија ова предвиђања деловала су као као сценарио за научнофантастични филм (Бодријарова књига се, не без разлога, појављује у једном таквом филму – у првом делу трилогије „Матрикс”), но данас, у ери хиперпродукције слика на друштвеним мрежама, чини се да су Бодријарове идеје „заживеле” и ван граница дистопије.

Визуелна или display култура свакако није подједнако заступљена у различитим географским, социјалним или генерацијским координатама. Број људи који социјално и економски могу да испрате захтеве визуелне културе релативно је мали (нарочито ако на уму имамо глобалну перспективу), али тај мали број људи живи у развијенијим деловима света и намеће трендове и праксе који се неминовно шире по законима глобализацијских процеса. Наравно, технолошке иновације донеле су много шта добро и олакшале живот у разним сферама, али донеле су и потребу за балансирањем између представа и реалности, а тај ход по жици као да постаје један од главних изазова новог доба. Док сам размишљала о истраживању мојих студената и о томе у којој мери ће будуће генерације бити обликоване инстраграм и фејсбук културом, наишла сам на папину критику front page хришћанства, која ме је само додатно учврстила у уверењу да ће инстант култура слика и спектакала бити варијабла на коју ће друштво у различитим сферама, па чак и у религијској, морати озбиљно да рачуна.

Асистенткиња на Одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа