Срби и истина

У протеклих петнаестак година изречена су на основу личних опсервација, сумњивих анкета и дубиозних истраживања веома различита мишљења о Србима. Није се штедело на негативним етикетама којима је овај народ проглашаван од најглупљег до најгеноциднијег. И када је изгледало да је коначно завршено са том праксом, изненадило нас је ново откриће.

У априлском броју „Републике” управник Народне библиотеке Србије обзнањује: „Срби не поштују истину. То је, мисли се овде, наивност, глупост и немоћ, ако се ослањаш на истину и зависиш од истине. Зашто се мучити око истине и обазирати се на истину, кад може кроз прсте и низ длаку, кад постоје талови, пречице, заобилазнице, линије мањег отпора... ” Навели смо текст до ауторових тачкица, поштујући контекст његовог исказа који ће он нагласити потоњим тврдњама: „Уместо диктатуре пролетаријата завладала је диктатура српства”, и да: „Србима свашта пада на памет – све, само не да би можда било боље да ипак промене свој однос према истини. Срби не схватају да не поштујући истину не поштују себе”. Када се поводом односа према истини изриче овако озбиљна тврдња о једном народу, онда се најпре поставља питање њене основаности. Одговор се може потражити у сагласности таквог исказа са реалношћу и истином о том народу.

Претпостављамо да аутор изнето мишљење заснива на искуству и сазнању да известан број Срба не поштује истину. Међутим, тај број је само део укупне српске популације. Такав мањи или већи број људи може се наћи у сваком народу, али се на основу тога не може тврдити да ти народи не поштују истину. Насупрот том узорку постоје у тим народима и они који поштују истину, настоје да је открију и одбране. Уколико је истина целовит увид у реалност, онда се само преузимањем искуства магијског ритуала, заснованог на принципу „pars pro toto”, парцијално сазнање може узимати за жељену истину којом се настоји остварити конкретан циљ.

Имајући у виду нашу прошлост и садашњост, није тешко увидети да међу Србима, осим оних који не поштују истину, постоје и они који држе до истине, трагају за њом и жртвују се за њу. Показавши изузетну истинољубивост, ти Срби су и упамћени као такви у националној и светској историји и култури. Да је само завирио у библиотеку којом управља, аутор спорног става „Срби не поштују истину” би увидео његову неодрживост и неистинитост. Њиме је изражено крајње непоштовање народа који је због истине био жртва управо таквих лажи које су постајале оптужнице и пресуде без суђења.

Бројни истинољубиви Срби оставили су значајна дела која сваког писца оптужнице обавезују да зна за њихово постојање и да их не може игнорисати како би о народу коме ти аутори припадају изрекао овако крупну лаж. Када је реч о данашњој реалности, онда је однос према истини и истинама повод познатој подељености Срба тако да је прави нонсенс парцијална сазнања о делу српске популације национално уопштавати. Међутим, упркос својој неистинитости овакви и слични ставови постали су већ карактеристични за српску квазиелиту која на тај начин изражава презир према свом народу. Припадници те елите труде се да увере себе и друге како је тај народ безнадежно затуцан, примитиван и без самопоштовања јер игнорише истину.

Логички неодржив, наведени исказ о Србима спада у врсту насилне истине којом се заговара истина насиља. Имају ли се у виду околности у којима се он износи, јасна је његова упереност против постојеће толеранције и слободе која омогућује да се и такви ставови објављују. Уколико је заиста завладала диктатура српства, онда овде не би било могуће јавно изношење овако супротних ставова чији вулгарно екстремистички израз је симптом страха за сопствене позиције. Како су у страху велике очи, тада се и види оно што у реалности не постоји. Пројектовањем осећаја своје угрожености у мега-лаж о Србима, ултимативно се настоји наметнути своја истина и њој привести они који је не поштују.

Рећи за читав један народ да не поштује истину спада у исказе који су далеко од истине, увредљиви и неприхватљиви. Тако се не може говорити ни о једном народу, па ни о Србима. Не зато што је то неистинито и глупо, већ због оних елементарних моралних и културних разлога чије неуважавање прети да околности у којима живимо претвори у њихову супротност. А у садашњим околностима, ипак се могу слободно и некажњиво износити непримерене лажи о народу који управо односом према тим лажима показује свој прави осећај за реалност и одговорност за истину.