АТЕНТАТОРСКИ ПОСТАМЕНТ

Војвода Шешељ тачно зна шта говори! А можда и не. За посао који ради – то је потпуно свеједно. Више пута је својим отровним језиком упропастио ствар за коју се залаже. То су уочили сви осим његових фанатичних следбеника. Али, данас се још мање зна у којим су маглинама његови утопијски политички циљеви и да ли их уопште има.

Пошто је упоредио Звездана Јовановића с Гаврилом Принципом, војвода је још једном постао тема дана у Србији. Паралела у којој су Звездан и Гаврило логички и вредносно у истој равни уопште није могућа, али ко тражи рацио у Шешељевим мудростима тај улудо траћи своје и туђе време. Погледајте само наслове неких његових дела, па тек онда замислите шта све иза тога може да стоји.

Галама која се дигла поводом Шешељеве апологије злочина сасвим је разумљива. То је најмање што се могло учинити како би Србија себе заштитила од етичког и цивилизацијског суноврата. Зато што се војвода лажно представља као бранилац Србије јер то никада није био. Ако одбрани себе, то може бити довољно. Ако то чини величањем злочина над српским лидерима, не може бити одржив његов бахати монопол на родољубље, чак ни међу онима који још не виде дијаболичну Шешељеву бит.

Проналажење новог Принципа и његово уздизање на атентаторски трон није сасвим одушевило српске радикале у матици. Шеф им је из затворског расејања послао поруку која је тешка као воденични камен. Таман су се упристојили и упреподобили и престали да се такмиче у осионом празнословљу. Ту их је претекао агилни градитељ Велимир Илић, тражећи издајнике чак и на Андрићевом венцу.

Шешељ је остао нека врста симбола, ликовни тег који су лојални поданици морали да носе на реверима својих одела. Даме где стигну. Изгледа да ни Томислав Николић више није био онолико склон да у сваком шефовом гесту види знаке чисте генијалности. Него је најпре скинуо онај карикатурални беџ у кампањи за председника Србије. Војвода би могао да смета ако га заменик стално вуче са собом. А затим је у једној изјави, која није претерано рабљена, рекао отприлике како Шешељ нема ништа са „овом странком”. Све што је постигнуто, добро или лоше, заслуга је Томе Николића.

То је било нешто сасвим ново, реторика која искључује беспоговорну сервилност према оправдано одсутном председнику. И Николићу је ваљда већ досадило да се увек позива на мишљење из ћелије које је све чешће значило и чисто саплитање странке. Намерно или не – не зна се. Ако није плански, онда је још горе, гадније силе су се умешале у српску политику од сумњиве лидерске памети.

Шумадинац јесте постао лидер, у свему што је урадио нема Шешељеве помоћи. Напротив, то се догодило упркос досадном Шешељевом ометању које је кулминирало беатификацијом убице српског премијера.

Био је то тежак ударац и за могућу коалицију СРС – ДСС – СПС. Шта сада да се ради с беџевима, аман браћо највећи Срби! Влада је једногласно осудила изјаву В. Ш., али многи су проблеми остали. Технички премијер је имао накнадну бригу око изјаве у изборној ноћи. Тада је рекао да се 2008. разликује од 2000. И то много, јер је он (Коштуница) тада победио Милошевића, а после су све политичке снаге еволуирале у демократске. Па и радикали, наравно, зашто не би и они. Тако премијер неће имати проблема са избором партнера. Сви осим ДС-а!

Радикали, и поред муке коју им је донео непријатноглагољиви шеф, нису спремни да се јавно одрекну његовог става. А то би могло да значи како је „демократска еволуција” била само једнократна козметичка операција и да је фарба с те старе фасаде почела да се љушти.

Тако ће Николић морати да бира: хоће ли заиста да направи модернију партију, у којој ће Шешељ бити само нужна икона без утицаја, или ће се скрушено подвргнути политичкој еутаназији кад му се газда врати с робије. Да поново буде вечити други онда кад је заиста постао први.

Наравно да ће до тог времена бар једна српска влада бити формирана. Шешељ ће имати времена да „растури трибунал”, као што је и обећао на свечаном испраћају. Његов повратак је могућ, чак вероватан, али он ће се вратити у потпуно другачију Србију коју неће разумети. Није разумео ни ону из које је отишао.

И то је можда највећи проблем српске политичке елите, била она у апсани или на слободи – за многе од њих тешко је схватљива нарав друштва у коме се тако грчевито боре за власт. Најбоље пролазе аспиранти на престо који највише обећавају. Најгоре је грађанима који најмање памте и ни за шта их није брига. Ко је био Ђинђић, српски премијер, а ко Фердинанд, бечки надвојвода, не мора да се зна. То зна војвода.