Нормализације неће бити

Стегнимо своја пристрасна срца и погледајмо истини у очи. Опозициона ствар у Србији тренутно стоји доста лоше. Могло би се чак рећи, отприлике онолико лоше колико, генерално, српска национална ствар стоји лоше у међународним релацијама. С тим да у оба случаја постоји фактор „објективних околности” (односно, објективне немоћи), али и елемент субјективне одговорности и кривице.

Реално, као што смо већ говорили на овим страницама, зимски протести су опозицију дигли из мртвих и зауставили тенденцију претварања Србије у једнопартијско и једноумно друштво. Показало се да постоји немали критички потенцијал и озбиљно незадовољство актуелном влашћу. Али онда су неки превише узлетели, погрешно проценили ситуацију, помислили да су већ победили и већ видели себе у министарским и другим фотељама. Другим речима и спортским жаргоном речено, опозиција је зимским протестима успела само да се „врати у меч”, а далеко од тога да је била у позицији да „сервира за победу”.

Иако то, наравно, неће јавно признати, у Савезу за Србију су сматрали да масовност и енергија протеста, директно или индиректно, иду на њихов конто. Као највећа и најорганизованија опозициона формација с разлогом су рачунали да ће флуидна опозициона маса која се зимус ваљала улицама Београда и стотинак српских градова пре или касније да се улије у највећи опозициони ток. Али то се није догодило.

С друге стране, неки важни људи („јавне личности”) који су дали импулс протесту сматрали су да им политичари, генерално, само сметају и да би без тог „баласта” народни бунт много боље процветао и довео до толико жељене „револуције”.

Непосредно након врхунца протеста, односно у тренутку када су се тек почели појављивати први наговештаји замора, кризе и концепцијског лутања, неки опозициони активисти су постали неподношљиво арогантни („Шетај! Не зановетај!”) и агресивни према неистомишљеницима, скоро ништа мање од режимских „ботова” и таблоида – што је изазвало додатно незадовољство у редовима страначки неорганизованих „шетача”. А када је коначно постало очигледно да је протест у дубокој кризи, предуго је трајала фаза негирања, а потом – очекивано – узајамно пребацивање одговорности с једне на другу страну.

Вучић се почетком овог лета поново нашао у позицији у којој је био након председничких избора 2017. Односно, у прилици да окрене нову страницу. Спољни притисак је, стицајем околности, нешто слабији, опозиција у релативном дауну, протести усахнули... Али ће, по свему судећи, и ова прилика за какву-такву нормализацију и друштвени компромис остати неискоришћена. И то је, очито, више ствар карактера него политичке принуде и околности.

Власт (читај, Александар Вучић) у овом тренутку ужива активну подршку око трећине (укупног) бирачког тела, односно пунолетних грађана с правом гласа, док опозиција (читај, они који су против Вучића) има подршку нешто више од четвртине. (Друго је пак питање ко ће од њих изаћи на изборе, а ко разочаран остати код куће – и ту је режим у знатној предности.)

Опасна је заблуда доброг дела опозиционих активиста да „СНС не подржава нико” и да су проценти које та странка добија на изборима само резултат „манипулације, страха и крађе”. Али још је нетачније и по власт потенцијално још опасније уверење које се као дрога шири по режимским редовима и медијима о томе како се актуелној власти (читај, Вучићу) противи само „шачица” заведених или поткупљених „издајника, лопова и тајкуна”.

„Ми – или они!” („Добро или зло.”) СНС је на тој поларизацији јахао и на њој је – изузмемо ли одређено „намигивање” према спољним центрима моћи да ће бити „конструктивни” и да неће превише затезати око Косова – и дошао на власт. Али када си на власти, логично је да се тежи стабилизацији и нормализацији политичких прилика. А Вучић као да управо то не жели или не уме да створи. Или се можда плаши да би у том случају, уколико нестане те поларизације и атмосфере ванредног стања, рејтинг почео да му се урушава?

Шта хоћу да кажем? Вучић и СНС би вероватно победили (само са знатно мањом разликом и, можда, Ивицом Дачићем поново као „језичком на ваги”) и на неким релативно поштеним изборима. Али, упорним игнорисањем процедуре, фер-плеја и чињенице да их велики број грађана не подржава и не подноси, једнога дана ће доћи у позицију да неће моћи да победе чак ни на непоштеним. Демократске и апсолутистичке власти се, поред осталог, разликују и по томе што ове друге не мисле о „дану после”, то јест о томе шта ће бити онда када једном више не буду на власти. А тај дан, пре или касније, увек дође.

Осим ако се не зовеш Мило.

Уредник сајта НСПМ и народни посланик