Све можемо када хоћемо

После вишемесечних спекулација да ли ће Србија бити домаћин 53. Евросонга, како због политичке ситуације, тако и наше спремности да организујемо једно овако грандиозно музичко такмичење, било какве сумње и неверице одагнане су пре две недеље када су први такмичари почели да долазе у Београд.А онда је све око нас постало песма!

Гледајући све што се протекле две недеље тицало највећег континенталног фестивала лаких нота још једном смо се уверили о каквом се музичком и визуелном спектаклу ради и колико такмичари из 43 европске земље своје учешће схватају као „питање живота и смрти”! На овогодишњој Евровизији видели смо разне и прилично живописне „ликове”. Да ово такмичење јесте нека врста остварења сна видело се и по учесницима. Од ђубретара, бивших мисица, лутки, преко оних којима је жеља да буду полицајци, оперских певача, победника разних такмичења, комичара, телевизијских водитеља, потпуних музичких анонимуса који још увек немају нити један албум….

У суботу увече се још једном показало да Евровизија полако али сигурно постаје источноевропско такмичење. Резултати гласања то најбоље показују, јер су међу првих четири Русија, Украјина, Грчка и Јерменија. Једино изненађење јесте пласман норвешке представнице Марије на пето место. Као велики успех мора се истаћи 7. позиција азербејџанског дуета Елнур и Самир, будући да је ово прво учешће ове земље на Евровизији. Иако се чланови велике четворке директно пласирају у финале и не морају да пролазе кроз „пакао” доказивања, опет се показало да то ништа не значи. За разлику од протеклих година када је Велика Британија слала трећеразредне извођаче на Евросонг, овога пута су имали врло солидну песму и наступ Ендија Ејбрахама, али то није имао ко да награди. И Французи су послали Себастијана Телијеа, чија је песма била на ивици кича, али опет ни то није нико разумео. Немачку су представљале „Ноу ејнџелс”, веома популарна женска четворка, али им ранији успеси нису ништа помогли у евровизијском гласању. Од те четири силе најбоље је прошао шпански комичар Родолфо Чикиликватре који се домогао 16. места.

Можда су и највећи губитници овогодишњег Евросонга Шведска, Швајцарска, Ирска…

Наде оних који су били сигурни да ће Јелена Томашевић успети да тријумфује и други пут заредом омогући Србији домаћинство Песме Евровизије биле су узалудне. Ипак, српска дијаспора није свемогућа, као ни гласови из бивших југословенских република када их упоредимо са некадашњим државама Совјетског Савеза захваљујући којима је Дима Билан тријумфовао. Нису се овога пута „прославили” ни наши традиционални „пријатељи” Грци и Руси који су нашој Јелени Томашевић дали само 5, односно 4 поена.

А шта је овој напаћеној земљи донела прошлогодишња победа Марије Шерифовић у Хелсинкију. Па, много тога,у времену када се у Србији ломе копља око тога да ли треба ратификовати Споразум о стабилизацији и придруживању са Европском унијом.

„Сава центар” и Београдска арена, који су током протекле две недеље новинарима и фановима, били друга кућа, омогућили су савршене услове за рад. Новинари и фанови Евросонга са целог Старог континента, па чак и из Америке и Аустралије листом су упућивали речи хвале за перфектну организацију музичког такмичења. Није било никаквих скандала нити инцидената, које су неки очекивали, нарочито због великог броја људи другачије сексуалне оријентације који годинама прате Евровизију.

Иако су се многи запитали како је могуће да код нас све тако добро функционише и да скоро сви буду задовољни, организација 53. Песме Евровизије показала је да и ми можемо кад хоћемо!