Црвени киоск К-67

Без својих киоска не може ни велеград ни варошица, ниједно насељено место које је закорачило у цивилизацију, ниједна улица ни трг који привлаче људе на окупљање или их усмеравају у неком правцу коме су се запутили.

Киоск је мала, бајковита кућа на тротоару, која нуди пролазнику бројна чудеса − читачима дневне и периодичне новине и часописе, туристима водиче, пушачима цигарете, огладнелима грицкалице... све то стоји надохват руке: види − плати − узми − иди. Киосци су неопходност, без њих би град био сиромашнији за једну институцију живота у покрету, необавезну колико и неопходну.

Дизајн киоска је важан за изглед улица, за осмишљеност општег утиска и естетику лица града. Претерано шаренило „архитектуре” овог објекта, неусклађеност истог са околином, локацијске импровизације, нарушавају улице и тргове и доприносе визуелној хаотичности урбаног амбијента. Зато је задатак градских власти да се позабаве овим проблемом, што у великом броју градова који држе до себе, они то и раде.

Некада давно, пре пола века, у некада великој држави Југославији, постојао је један такав добар пример, такозвани црвени киоск К-67 (који није био увек црвене боје али, пошто је то била омиљена боја државе, име је остало да траје). Да је био добар доказује данас његово присуство у збирци MOMA музеја у Њујорку и у књизи „Дизајн 20. века” у свету. Производња је трајала од 1978. до средине осамдесетих. Још се може срести у Албанији, Пољској, Словачкој...

Киоск К-67 дело је словеначког архитекте и дизајнера Саше Мехтига и демонстрира нове материјале (ојачани полиестер и полиуретан), нове технологије у индустријским погонима фабрике „Имград” у Љутомеру (малом месту у Словенији) и нову поп-естетику, актуелну у то време у западном свету.

Кад је реч о овом киоску, код старијих буди носталгију, код млађих радозналост, код историчара жељу да се позабаве њиме у контексту историје дизајна, економије, социологије и сродних области истраживања.

 Саша Мехтиг

Словеначки архитекта и дизајнер, један је од најпознатијих теоретичара и практичара феномена индустријског дизајна. Изузетно активан у овој сфери стваралаштва још од студентских дана, пројектовао је антологијски киоск К-67 као веома млад професионалац. Значајну улогу има у оснивању и трајању Бијенала индустријског обликовања (БИО) у Љубљани који је прво био локалног, а касније постао манифестација међународног карактера. Један је од оснивача Одељења за дизајн на Академији ликовних уметности у Љубљани. За допринос развоју дисциплине дизајна награђен је 1984. титулом почасног професора на Универзитету у Љубљани. Као професор, дизајнер и архитекта био је на челу бројне интердисциплинарне групе за развој нових производа и система. Активан у међународној сфери, Мехтиг је најзаслужнији што је ICSID (Међународно удружење индустријских дизајнера) свој конгрес одржао баш у Љубљани 1992. Обележавање 50 година од оснивања БИО у Љубљани била је прилика да се истакне улога Саше Мехтига у развоју и тумачењу доброг дизајна за успех привреде државе и друштва у целини.

Арх. Радмила Милосављевић
www.dopisna-skola-ambijent.rs