Гени за владање

Они немају плаву крв, али су подједнако моћни и богати и пресудно утичу на судбину своје земље. За разлику од краљевских породица, припадници политичких династија не предају с оца на сина престо нити круну, али зато предају лидерска места у странци или парламенту, премијерски или чак председнички кабинет.

Иако су за већину обичног света династија Кенеди и Америка синоними за овај појам, тренутно је у жижи светске јавности велики повратак једне од три најмоћнијe породицe у Грчкој. На превременим парламентарним изборима, народ је дао поверење Новој демократији и Киријакосу Мицотакису, а од 1. септембра и званично у фотељу градоначелника Атине седа његов сестрић, Костас Бакојанис. Ни Костас а ни Киријакос нису почетници у политици, а ветар у леђа (као и паре, утицај и гласачку машинерију) даје им једна од три политичкe династијe у Грчкој, које су од 1944. године дале шест премијера.

Нови премијер Грчке и нови градоначелник Атине су потомци породице Венизелос-Мицотакис, чији корени досежу до Елефтериоса Венизелоса, оснивача модерне грчке државе, који је био премијер 12 година (Венизелосов други син Софоклис је био у три кратка мандата такође премијер Грчке). Патер фамилиjас Константинос Мицотакис је био премијер од 1990. до 1993. године и лидер Нове демократије. Дора Бакојани, мајка новог градоначелника и сестра новог премијера, и сама је била прво градоначелник Атине па министар иностраних послова. Изгубила је у борби за лидерску позицију у Новој демократији од рођеног брата.

Друга важна породица Нове демократије је Караманлис, чији је члан Константинос основао странку, био премијер чак четири пута и два пута председник Грчке. Његов нећак Костас Караманлис био је премијер од 2004. до 2009. године.

Трећа политичка династија, Папандреу, дала је три премијера, закључно с Јоргосом Папандреуом који је био на функцији од 2009. до 2011. Он је син харизматичног оснивача Социјалистичке партије Андреаса Папандреуа и унук Јоргоса Папандреуа, који су дуго били на кормилу Грчке. Старији Јоргос и његов син Андреас Папандреу били су, с прекидима, шест пута премијери (1944–1966).

Успоне деснице у Француској и на изборима за Европски парламент означио је и повратак породице Ле Пен на политичку позорницу. Оснивач десничарског Националног фронта Жан-Мари и његова ћерка и наследник у партији Мари нису до сада добили прилику да битно утичу на судбину земље, али је зато Марион ле Пен (унука Жанова и нећака Мари) члан парламента од 2012. године.

Индија је свету дала династију Нехру – Ганди, чија су три члана били премијери чак 37 година и коју неки називају и индијским Кенедијевима. Џавархалал Нехру је био први премијер Индије и уз свог оца један од вођа покрета за осамостаљење државе. Његова ћерка Индира је била прва и једина жена премијер Индије и то у два мандата. Након атентата у којем је убијена, на том положају је наследио син Раџив, као најмлађи премијер у историји Индије. Раџивова супруга Соња је преузела партију после атентата на Раџива, а потом и земљу. Иако никада није имала ниједан званичан државни положај, водила је партију пуних 19 година и иако је поднела оставку на то место, сматра се владаром из сенке. Активни у политици су и Соњини син и ћерка.

По својој трагичности остала је упамћена и пакистанска политичка династија: Зулфикар Али Буто био је премијер од августа 1973. до јула 1977, а погубљен је 1979. Његова ћерка, Беназир Буто, на премијерском месту је у два маха била укупно пет година, да би крајем децембра 2007, док је водила изборну кампању, постала жртва политичког атентата.

Сингапур, једну од најуређенијих држава, чији становници имају висок животни стандард, деценијама је водио Ли Куанју, да би га на тој функцији наследио син Ли Сијенлонг. У Канади је премијер Џастин Трудо, иначе син покојног премијера Пјера.

У Америци је пет породица је дало по два председника – Адамс, Харисон, Рузвелт, Ајзенхауер и Буш, а уз Кенедијеве, различити извори наводе још тридесетак утицајних политичких фамилија у водећој сили света, закључно с Клинтоновима и Трамповима.

Породица Адамс се сматра првом политичком династијом у САД. Џон Адамс је био други амерички председник, а претходно први потпредседник, док је његов син Џон Квинси Адамс био шести председник САД. Квинсијев син је био амбасадор у Великој Британији, па конгресмен, а у четвртој генерацији Џон Квинси Адамс Други је представљао Масачусетс, док је његов син Чарлс био градоначелник Квинсија и секретар задужен за морнарицу у Хуверовој администрацији.

Чак шест генерација породице Харисон је од краја 18. до средине 20. века имало значајне позиције у политици. Бенџамин Харисон је био један од потписника Декларације за независност и један од првих гувернера Вирџиније, док је његов син Вилијам Харисон био девети председник САД. Његов унук Бенџамин Харисон био је 23. председник САД, а то је и уједно и јединствен случај да у се у Белој кући нашли и унук и деда.

Њујорк је био позорница за рађање династије Рузвелт, која је дала два председника, Теодора и Френклина (уједно и једини који је имао више од два мандата у Белој кући). Важну улогу имала је и Теодорова нећака Елеонора, која је била неформални саветник свог мужа Френклина, а заузимала је значајне положаје и у Трумановој, и у Ајзенхауеровој, и у Кенедијевој администрацији.

Недалеко од Њујорка, у Бостону, у Масачусетсу, рођена је најпознатија династија у америчкој историји – Кенедијеви. Све је почело од сенатора Патрика Џосефа Кенедија, чији је син Џон Ф. К. постао 35. амерички председник. Његов брат Роберт био је сенатор и министар правде, други брат Тед је био такође сенатор. Следеће генерације донеле су конгресмене, амбасадоре, гувернере, градоначелнике, а међу њима је и нећака Џеј-Еф-Кеја Марија Шривер, која се удала за холивудску звезду и потоњег гувернера Калифорније Арнолда Шварценегера.

Ако су Кенедијеви најпознатији, породица Буш се сматра најуспешнијом политичком династијом у америчкој историји. Четири генерације су образовале политику земље: Прескот Буш у Сенату, његов син Џорџ у Белој кући као 41, а његов најстарији син Џорџ В. Буш као 43. амерички председник. Брат 43. председника Џеб је био гувернер Флориде. Иако је Џорџ В. Буш завршио као један од најнепопуларнијих америчких председника, ипак остаје чињеница да је, за разлику од свог оца, освојио и други мандат.

Крв није вода

Једина породица у Србији која би се могла назвати династијом, можда пре функционерском, него владајућом, јесте Кркобабић

(Фото Бета)

И док се за неке светски позната политичка имена, узевши у обзир њихов родослов, слободно може рећи да су рођени да би владали, ситуација у нашој земљи је нешто другачија. Политички утицајне породице, попут Кенедијевих или Мицотакисових, нису уобичајена појава на нашем поднебљу, али међу народним посланицима и државним функционерима има оних који за које важи она стара „крв није вода”. Тако једина породица која би се у неку руку могла назвати династијом, можда пре функционерском, него владајућом, јесте Кркобабић.

Стефан Кркобабић, син познатог оца и унук чувеног деде, налази се на челу Јавног предузећа „Стара планина”. Његов отац Милан је министар без портфеља задужен за регионални развој и координацију рада јавних предузећа у Влади Србије и председник Партије уједињених пензионера, а деда Јован био је потпредседник владе и оснивач и председник ПУПС-а, под чијом капом су стасали његови син и унук.

Да ли због тога што су расли окружени политиком или једноставно зато што „ивер не пада далеко од кладе”, стопама познатих очева пошли су још неки синови. У посланичке клупе сели су Александар Шешељ и Балша Божовић. Син Војислава Шешеља, лидера Српске радикалне странке, посланик је у Народној скупштини и потпредседник странке којом управља његов отац, а Балша, чији је отац Драгослав Зека Божовић био посланик Демократске странке, такође је народни посланик и функционер ДС-а. Радомир, син бившег српског председника Томислава Николића, градоначелник је Крагујевца и функционер Српске напредне странке коју је основао његов отац.

Лука, син Ивице Дачића, придружио се Социјалистичкој партији Србије, а Марко, син Зорана Живковића, лидера Нове странке, такође је члан партије свог оца. Исти случај је и с његовим имењаком и сином Гордане Чомић, функционерке Демократске странке, који је активан у омладини ДС-а. Међу старијом гардом политичара има оних с политичким педигреом. И док је покојни Љуба Тадић био један од оних који су учествовали у обнови Демократске странке, његов син Борис, када је политичка каријера у питању, засенио је оца. У два мандата био је председник Србије, а пре тога обављао је министарске функције. Санда Рашковић Ивић наследила је професију и љубав према политици од оца. Јован Рашковић био је психијатар и оснивач Српске демократске странке у Хрватској, док је Санда народни посланик у Скупштини Србије, бивша председница Демократске странке Србије, а данас потпредседница Народне странке.

Овде се не завршава прича о актуелним звучним презименима домаће политике, али о политичким династијама у Србији, у правом смислу те речи, не може се говорити, и то с разлогом. Вишестраначки систем, који је у нашу земљу уведен тек пре три деценије, према речима Бојана Клачара, извршног директора Центра за слободне изборе и демократију, у великој мери има везе с тим:

– Да би постојале политичке династије, потребно је да постоји дужи континуитет вишестраначког система. Наш изборни систем – како објашњава Клачар – допушта шаренолике и нестабилне коалиције. Без јасне идеолошке поделе тешко да могу да се изнедре лидери који би се на дуже стазе бавили идеологијом и одређеним политичким програмом. Политички живот у Србији је турбулентан, странке преко ноћи настају и нестају, што није предуслов за стварање и опстанак породица, предодређених да владају.