Geni za vladanje

Oni nemaju plavu krv, ali su podjednako moćni i bogati i presudno utiču na sudbinu svoje zemlje. Za razliku od kraljevskih porodica, pripadnici političkih dinastija ne predaju s oca na sina presto niti krunu, ali zato predaju liderska mesta u stranci ili parlamentu, premijerski ili čak predsednički kabinet.

Iako su za većinu običnog sveta dinastija Kenedi i Amerika sinonimi za ovaj pojam, trenutno je u žiži svetske javnosti veliki povratak jedne od tri najmoćnije porodice u Grčkoj. Na prevremenim parlamentarnim izborima, narod je dao poverenje Novoj demokratiji i Kirijakosu Micotakisu, a od 1. septembra i zvanično u fotelju gradonačelnika Atine seda njegov sestrić, Kostas Bakojanis. Ni Kostas a ni Kirijakos nisu početnici u politici, a vetar u leđa (kao i pare, uticaj i glasačku mašineriju) daje im jedna od tri političke dinastije u Grčkoj, koje su od 1944. godine dale šest premijera.

Novi premijer Grčke i novi gradonačelnik Atine su potomci porodice Venizelos-Micotakis, čiji koreni dosežu do Elefteriosa Venizelosa, osnivača moderne grčke države, koji je bio premijer 12 godina (Venizelosov drugi sin Sofoklis je bio u tri kratka mandata takođe premijer Grčke). Pater familijas Konstantinos Micotakis je bio premijer od 1990. do 1993. godine i lider Nove demokratije. Dora Bakojani, majka novog gradonačelnika i sestra novog premijera, i sama je bila prvo gradonačelnik Atine pa ministar inostranih poslova. Izgubila je u borbi za lidersku poziciju u Novoj demokratiji od rođenog brata.

Druga važna porodica Nove demokratije je Karamanlis, čiji je član Konstantinos osnovao stranku, bio premijer čak četiri puta i dva puta predsednik Grčke. Njegov nećak Kostas Karamanlis bio je premijer od 2004. do 2009. godine.

Treća politička dinastija, Papandreu, dala je tri premijera, zaključno s Jorgosom Papandreuom koji je bio na funkciji od 2009. do 2011. On je sin harizmatičnog osnivača Socijalističke partije Andreasa Papandreua i unuk Jorgosa Papandreua, koji su dugo bili na kormilu Grčke. Stariji Jorgos i njegov sin Andreas Papandreu bili su, s prekidima, šest puta premijeri (1944–1966).

Uspone desnice u Francuskoj i na izborima za Evropski parlament označio je i povratak porodice Le Pen na političku pozornicu. Osnivač desničarskog Nacionalnog fronta Žan-Mari i njegova ćerka i naslednik u partiji Mari nisu do sada dobili priliku da bitno utiču na sudbinu zemlje, ali je zato Marion le Pen (unuka Žanova i nećaka Mari) član parlamenta od 2012. godine.

Indija je svetu dala dinastiju Nehru – Gandi, čija su tri člana bili premijeri čak 37 godina i koju neki nazivaju i indijskim Kenedijevima. Džavarhalal Nehru je bio prvi premijer Indije i uz svog oca jedan od vođa pokreta za osamostaljenje države. Njegova ćerka Indira je bila prva i jedina žena premijer Indije i to u dva mandata. Nakon atentata u kojem je ubijena, na tom položaju je nasledio sin Radživ, kao najmlađi premijer u istoriji Indije. Radživova supruga Sonja je preuzela partiju posle atentata na Radživa, a potom i zemlju. Iako nikada nije imala nijedan zvaničan državni položaj, vodila je partiju punih 19 godina i iako je podnela ostavku na to mesto, smatra se vladarom iz senke. Aktivni u politici su i Sonjini sin i ćerka.

Po svojoj tragičnosti ostala je upamćena i pakistanska politička dinastija: Zulfikar Ali Buto bio je premijer od avgusta 1973. do jula 1977, a pogubljen je 1979. Njegova ćerka, Benazir Buto, na premijerskom mestu je u dva maha bila ukupno pet godina, da bi krajem decembra 2007, dok je vodila izbornu kampanju, postala žrtva političkog atentata.

Singapur, jednu od najuređenijih država, čiji stanovnici imaju visok životni standard, decenijama je vodio Li Kuanju, da bi ga na toj funkciji nasledio sin Li Sijenlong. U Kanadi je premijer Džastin Trudo, inače sin pokojnog premijera Pjera.

U Americi je pet porodica je dalo po dva predsednika – Adams, Harison, Ruzvelt, Ajzenhauer i Buš, a uz Kenedijeve, različiti izvori navode još tridesetak uticajnih političkih familija u vodećoj sili sveta, zaključno s Klintonovima i Trampovima.

Porodica Adams se smatra prvom političkom dinastijom u SAD. Džon Adams je bio drugi američki predsednik, a prethodno prvi potpredsednik, dok je njegov sin Džon Kvinsi Adams bio šesti predsednik SAD. Kvinsijev sin je bio ambasador u Velikoj Britaniji, pa kongresmen, a u četvrtoj generaciji Džon Kvinsi Adams Drugi je predstavljao Masačusets, dok je njegov sin Čarls bio gradonačelnik Kvinsija i sekretar zadužen za mornaricu u Huverovoj administraciji.

Čak šest generacija porodice Harison je od kraja 18. do sredine 20. veka imalo značajne pozicije u politici. Bendžamin Harison je bio jedan od potpisnika Deklaracije za nezavisnost i jedan od prvih guvernera Virdžinije, dok je njegov sin Vilijam Harison bio deveti predsednik SAD. Njegov unuk Bendžamin Harison bio je 23. predsednik SAD, a to je i ujedno i jedinstven slučaj da u se u Beloj kući našli i unuk i deda.

Njujork je bio pozornica za rađanje dinastije Ruzvelt, koja je dala dva predsednika, Teodora i Frenklina (ujedno i jedini koji je imao više od dva mandata u Beloj kući). Važnu ulogu imala je i Teodorova nećaka Eleonora, koja je bila neformalni savetnik svog muža Frenklina, a zauzimala je značajne položaje i u Trumanovoj, i u Ajzenhauerovoj, i u Kenedijevoj administraciji.

Nedaleko od Njujorka, u Bostonu, u Masačusetsu, rođena je najpoznatija dinastija u američkoj istoriji – Kenedijevi. Sve je počelo od senatora Patrika Džosefa Kenedija, čiji je sin Džon F. K. postao 35. američki predsednik. Njegov brat Robert bio je senator i ministar pravde, drugi brat Ted je bio takođe senator. Sledeće generacije donele su kongresmene, ambasadore, guvernere, gradonačelnike, a među njima je i nećaka Džej-Ef-Keja Marija Šriver, koja se udala za holivudsku zvezdu i potonjeg guvernera Kalifornije Arnolda Švarcenegera.

Ako su Kenedijevi najpoznatiji, porodica Buš se smatra najuspešnijom političkom dinastijom u američkoj istoriji. Četiri generacije su obrazovale politiku zemlje: Preskot Buš u Senatu, njegov sin Džordž u Beloj kući kao 41, a njegov najstariji sin Džordž V. Buš kao 43. američki predsednik. Brat 43. predsednika Džeb je bio guverner Floride. Iako je Džordž V. Buš završio kao jedan od najnepopularnijih američkih predsednika, ipak ostaje činjenica da je, za razliku od svog oca, osvojio i drugi mandat.

Krv nije voda

Jedina porodica u Srbiji koja bi se mogla nazvati dinastijom, možda pre funkcionerskom, nego vladajućom, jeste Krkobabić

(Foto Beta)

I dok se za neke svetski poznata politička imena, uzevši u obzir njihov rodoslov, slobodno može reći da su rođeni da bi vladali, situacija u našoj zemlji je nešto drugačija. Politički uticajne porodice, poput Kenedijevih ili Micotakisovih, nisu uobičajena pojava na našem podneblju, ali među narodnim poslanicima i državnim funkcionerima ima onih koji za koje važi ona stara „krv nije voda”. Tako jedina porodica koja bi se u neku ruku mogla nazvati dinastijom, možda pre funkcionerskom, nego vladajućom, jeste Krkobabić.

Stefan Krkobabić, sin poznatog oca i unuk čuvenog dede, nalazi se na čelu Javnog preduzeća „Stara planina”. Njegov otac Milan je ministar bez portfelja zadužen za regionalni razvoj i koordinaciju rada javnih preduzeća u Vladi Srbije i predsednik Partije ujedinjenih penzionera, a deda Jovan bio je potpredsednik vlade i osnivač i predsednik PUPS-a, pod čijom kapom su stasali njegovi sin i unuk.

Da li zbog toga što su rasli okruženi politikom ili jednostavno zato što „iver ne pada daleko od klade”, stopama poznatih očeva pošli su još neki sinovi. U poslaničke klupe seli su Aleksandar Šešelj i Balša Božović. Sin Vojislava Šešelja, lidera Srpske radikalne stranke, poslanik je u Narodnoj skupštini i potpredsednik stranke kojom upravlja njegov otac, a Balša, čiji je otac Dragoslav Zeka Božović bio poslanik Demokratske stranke, takođe je narodni poslanik i funkcioner DS-a. Radomir, sin bivšeg srpskog predsednika Tomislava Nikolića, gradonačelnik je Kragujevca i funkcioner Srpske napredne stranke koju je osnovao njegov otac.

Luka, sin Ivice Dačića, pridružio se Socijalističkoj partiji Srbije, a Marko, sin Zorana Živkovića, lidera Nove stranke, takođe je član partije svog oca. Isti slučaj je i s njegovim imenjakom i sinom Gordane Čomić, funkcionerke Demokratske stranke, koji je aktivan u omladini DS-a. Među starijom gardom političara ima onih s političkim pedigreom. I dok je pokojni Ljuba Tadić bio jedan od onih koji su učestvovali u obnovi Demokratske stranke, njegov sin Boris, kada je politička karijera u pitanju, zasenio je oca. U dva mandata bio je predsednik Srbije, a pre toga obavljao je ministarske funkcije. Sanda Rašković Ivić nasledila je profesiju i ljubav prema politici od oca. Jovan Rašković bio je psihijatar i osnivač Srpske demokratske stranke u Hrvatskoj, dok je Sanda narodni poslanik u Skupštini Srbije, bivša predsednica Demokratske stranke Srbije, a danas potpredsednica Narodne stranke.

Ovde se ne završava priča o aktuelnim zvučnim prezimenima domaće politike, ali o političkim dinastijama u Srbiji, u pravom smislu te reči, ne može se govoriti, i to s razlogom. Višestranački sistem, koji je u našu zemlju uveden tek pre tri decenije, prema rečima Bojana Klačara, izvršnog direktora Centra za slobodne izbore i demokratiju, u velikoj meri ima veze s tim:

– Da bi postojale političke dinastije, potrebno je da postoji duži kontinuitet višestranačkog sistema. Naš izborni sistem – kako objašnjava Klačar – dopušta šarenolike i nestabilne koalicije. Bez jasne ideološke podele teško da mogu da se iznedre lideri koji bi se na duže staze bavili ideologijom i određenim političkim programom. Politički život u Srbiji je turbulentan, stranke preko noći nastaju i nestaju, što nije preduslov za stvaranje i opstanak porodica, predodređenih da vladaju.