Париска опера слави 350. рођендан

Специјално за „Политику”
Париз – Париска опера слави 350 година свог постојања, а за рођење узима се 28. јун 1669. године, када је француски монарх „Сунце” – Луј Четрнаести – одобрио стварање Краљевске музичке академије у Паризу. Краљ Сунце, који је живео за плес и сопствени драмски перформанс, не само да је желео да себи створи место које ће стално приказивати његове театарске творевине већ и простор за анимацију грађана све више зависних од уметничке производње италијанске сцене. Замисао Луја Четрнаестог била је да народу подари државну институцију која ће стално снабдевати публику забавом и у томе она беше потпуно модерна; између осталог, он је био први који је основао пензијски фонд за остареле глумце, певаче и музичаре при опери.

Међутим, након три века много тога се променило, потребе савремене позоришне и балетске сцене диктирају нови извођачки жанрови јер су они класични, попут чисто лирског балета и традиционалне опере потпуно били превазиђени још у време Рихарда Вагнера. Славни композитор се први залагао за идеју „јединственог жанра”, интердисциплинарног, који би обухватао све извођачке елементе, а који је он лично назвао методом Gesamtkunstwerk, коју практикује у свом богатом опусу.

Почетком осамдесетих година 20. века недостаци старе француске Опере Гарније показали су се крајње незахвалним за извођење представа, на шта су указали још током седамдесетих година прошлог века велики ствараоци попут композитора Пјера Булеза, театролога и редитеља Жана Вилара и кореографа Мориса Бежара. Нова Опера Бастиља инаугурисана је 1989. и потпуно је одговарала изазовима и захтевима нових продукција. У њој ће се и целе наредне сезоне приказивати хитови италијанских мајстора композитора попут Белинијевих „Пуританаца” у септембру и октобру, а затим Пучинијеве „Мадам Батерфлај” у новембру, али ће ова дела бити постављена у потпуно новом руху. Белинија ће изводити у режији Лорана Пелија, а под диригентском палицом Рикарда Фрице, док ће Пучинија дириговати Ђакомо Сагрипанти у режији легендарног Роберта Вилсона.

Ове године обележава се тридесетогодишњица Опере Бастиља и 350-годишњица старе Опере Гарније тако да није мала част указана донекле млађем редитељу Питеру Селарсу, који је новом поставком легендарне Вагнерове опере „Тристан и Изолда” прошле јесени отворио сезону ове реновиране опере. Представа је играна током целог септембра 2018. као увод у слављеничку сезону. Створена као отелотворени и јединствен израз Вагнерове љубави према Матилди Весендонк, ова опера превазилази дубином и осећајношћу многобројна лирска остварења сличног жанра. Она својом универзалном поруком превазилази и основну, донекле баналну радњу средњовековне легенде тако што је претвара у велико метафизично и фигуративно дело о несрећној љубави.

Ова Вагнерова опера је одвајкада звучала модерно, блиско савременицима, али у поставци Питера Селарса, прозваног „неваљалим дечаком” савремене позоришне сцене, дело звучи савременије и боље од свих претходних извођења. У новој поставци „Тристана и Изолде” Селарс, чије дело пратим још од раних осамдесетих, успео је сасвим да занемари позоришне кулисе и вагнеровски, замарајући декор. Редитељ који је од стране америчких критичара прозван „новим позоришним Моцартом” избегао је оперску сцену која припада деветнаестом веку, а којој су често прибегавале његове колеге , навикнути на сцену италијанског белканта. Уместо уобичајеног декора, Селарс укључује у представу огромне видео-екране – интервенције авангардног видеасте Била Виоле и тиме добија на „ваздушастој”, готово нематеријалној атмосфери која суштински карактерише Тристанову тужну причу. Сусрет ова два изузетна уметника, Виоле и Селарса, као и извођење певача који ће, по Селарсовом савету, занемарити непотребан дијалог, чине ову представу сублимном и величанственом, какву Опера Бастиља и заслужује за свој рођендан.