ЕУ неће заточенике „пустињског Гвантанама”

Самир Боугана (24) је само један од хиљадa заробљених џихадиста из западне Европе који се после слома калифата привремено нашао у курдском прихватном логору на северу Ирака. За разлику од својих сабораца са западноевропским пасошем, овај Италијан мароканског порекла враћа се кући, где ће му бити суђено за тероризам по оптужници тужилаштва из Бреше.

Одлуку Рима да прихвати Боугану који се од 2014. године борио за циљеве терористичког мегапројекта на територији Сирије и Ирака поздравио је амерички Стејт департмент и позвао остале западноевропске земље да следе пример Италије. Међутим, Немачка, Француска и Велика Британија и даље остају глуве на апеле Вашингтона да преузму заробљене исламисте и чланове њихових породица и да им, ако је потребно, суде за злочине.

За разлику од најразвијених западних демократија које се диче својим правосуђем, али и отворено противе репатријацији „исисоваца”, део исламиста се ипак враћа у своје земље, и то оне које често у међународним форумима бивају критиковане због недостатака демократских стандарда и отвореног кршења људских права.

„Дифенс пост” пише да се у Узбекистан, од 300 њихових држављана који су се придружили Исламској држави, из Сирије до сада вратило 148 жена и деце бораца, а да је Казахстан прихватио 231 свог грађанина, углавном децу исламиста. По сазнањима овог медијског портала, из Сирије се на Косово у априлу вратило 110 жена и деца бораца Исламске државе.

Изгледа да су препоруку америчког председника Доналда Трампа упућену европским земљама преко „Твитера” у предвечерје слома последњег упоришта Исламске државе – да треба да прихвате назад више од 800 заробљених припадника ИД и да им суде – озбиљно схватиле само оне земље које не желе да компликују своје односе са Вашингтоном или пак директно зависе од САД.

Да је то тако, показује то што је Пентагон још крајем августа прошле године похвалио одлуку Скопља да прихвати седморицу бивших бораца ИД. Журба владе Зорана Заева да буде међу првима који ће прихватити џихадисте из Сирије не чуди после потписивања Преспанског споразума и очекивања да Северна Македонија уђе у НАТО.

И Босна и Херцеговина се придружила тој групи земаља. Власти БиХ, из које је на ратиште у Сирију отишло око 300 особа, прихватиле су за сада двојицу својих држављана – Ибру Ћуфуровића (1995) из Велике Кладуше и Армина Чурта (1997) из Сарајева. Специјални известилац за људска права УН Мишел Башеле сматра да 55.000 заробљених бораца Исламске државе, укључујући странце и њихове породице који су притворени у Сирији и Ираку, треба да добију поштено суђење или их треба ослободити. Државе морају да преузму одговорност за своје држављане и не би требало да децу бораца која су већ превише пропатила, оставе без сопствене земље, поручила је недавно Башеле Већу УН за људска права у Женеви.

У групи заробљених бораца ИД, од којих се већина налази у кампу Ел Хол на североистоку Сирије који контролишу Курди, налази се око 2.000 странаца пристиглих из Европе, али и држава постсовјетског простора.

Међународна заједница је за сада остала нема на предлог сиријских Курда да се оснује посебан међународни суд седиштем на североистоку Ирака који би судио за злочине које су починили припадници Исламске државе за више од четири године постојања „калифата”.

Да западноевропске земље у суштини не занима судбина својих грађана који су се борили за „калифат”, најбоље показује пример Француске. Процењује се да у североисточном делу Сирије после слома Исламске државе у разним логорима има између 400 и 450 Француза. Шеф француске дипломатије Жан-Ив ле Дријан каже да само деца, под условом да су сирочад или ако добију сагласност мајке, могу ући у процес репатријације. До сада је Париз на тај начин прихватио петоро деце која су остала без родитеља и једну трогодишњу девојчицу чија је мајка у Ираку осуђена на доживотни затвор.

„Наш став према том питању се неће се мењати. Борцима мора бити суђено тамо где су починили злочине”, каже за АФП Ле Дријан.

Зато се Француска није превише бунила када је неколико њених држављана који су ратовали за ИД осуђено на смрт у Ираку на суђењу које је трајало само неколико дана.

Ни Британци се нису прославили када је у питању прихватање својих грађана који су отишли на ратиште у Сирију. То најбоље показује случај Шамине Бегун, која је са 15 година побегла из Лондона да би се придружила Исламској држави. Упркос покајничком писму да је погрешила и да жели да се врати у Уједињено Краљевство, британски суд јој је одузео држављанство. Аргумент за такву одлуку је да Шамина има и држављанство Бангладеша.

Бостонски магазин „Атлантик” констатује да у понашању земаља ЕУ има ироније. Својевремено су се западноевропске демократије згражавале над начином на који су Американци притварали осумњичене за тероризам после 11. септембра 2001. у озлоглашени Гвантанамо, да би на крају прихватили  постојање „пустињског Гвантанама” у Сирији.

Док Европљани очито дижу руке од својих грађана који су се борили за Исламску државу, а сада чаме по логорима у Сирији и Ираку, САД покушава да међу њима пронађе своје грађане. Али, тај посао за сада није превише успешан. Како пише „Атлантик”, један од њих, осумњичен да је био борац ИД, а има двојно, саудијско-америчко држављанство, ослобођен је у Бахреину без суђења. А у другом случају, везаном за познатог пропагандисту Исламске државе Ходу Мутану, Стејт департмент је поручио да није амерички држављанин иако је рођен у Алабами.