Ко полуди а ко паметује

За њега пријатељи у шали кажу да функционише као мултипрактик. Вања Булић је новинар, сценариста, водитељ, уредник, писац... У младости се бавио музиком, спорта се никада није одрекао... Има га свуда, сада највише у емисији „После ручка” на ТВ Хепи.

У младости га је носила музика, помагала му је да преброди сивило свакодневице. Са 16 година постао је члан рок састава „Сидра”. И играо је одбојку за „Раднички”, потом и за „ИМТ-е”.  Са 17 годину је примљен у Савез комуниста. Студирао је медицину, али брзо је одустао. Схватио је да је то најбоље за њега и – будуће пацијенте. Остала су сећања на тај покушај. Професор Александар Марковић, код кога је полагао предвојничку обуку, иначе, хирург имао је обичај да студентима закаже испит док је дежуран. Умео је да каже: „Дођите обавезно сви у пола осам”. Чекали би га седам, осам сати да се појави.

Био је прва генерација која је на факултету учила анатомију од другог семестра и нагледао се, тих дана, много тога. И радио, практично. Асистент би 45 минута држао предавање и отишао, а они би проводили три сата у тим затамњеним, загушљивим просторијама патологије.

Моји родитељи

Из детињства носи суморне слике, настале стицајем историјских и друштвених околности.

– Ја сам дете војног лица – каже Вања Булић. – Отац је био предратни апсолвент Правног факултета, ратник од 1941. године и комуниста од 1942, а заглавио је на Голи оток као начелник једног одељења на Војно-историјском институту. Умро је 2002, а да није знао зашто је био ухапшен. Мама је сасвим сама подигла мене и сестру. Наша породична несрећа ме је дуго пратила кроз живот. Моји су се стварно волели, то што је мајка проживела док је отац био четири година на Голом отоку, то је знала само њена душа. Сећам се, када сам почео да радим на телевизији ЗАМ једна жена ми је пришла и упитала ме: „Да ли је ваша мајка Босиљка?” Потврдио сам збуњено и зачуђено?! „Ја сам била на два партијска састанка, трајала су сатима. Све време смо убеђивали вашу мајку да остави оца”. О томе сам, између осталог, писао у роману „Око отока”.

Новинарску каријеру је почео у „Омладинским новинама”, где је већ после два месеца рада постао одговорни уредник. Увек се питао шта ли се његовом оцу тада мотало по глави. Ко ће да запосли сина голооточанина? Знало се, деца голооточана су добијала своју шансу, али нису могла да буду на истакнутим, позицијама. Тај генетски материјал није смео да руководи другима, али га је требало искористити.

Данас не зна за које новине није писао, за „Дугу”, „Репортер”, „Јеж”...

– У „Дуги” је био принцип да са политичарима разговарамо као са естрадним звездама, а са естрадним звездама као са политичарима –Тако се правила фина дистанца. Политичари полуде када их третираш као естрадне звезде и кажу све што не би требало да причају, а естрадне звезде почну да паметују. За телевизију сам почео да радим случајно, 1991. године. Позвао ме је Радослав – Рака Ђокић, естрадни менаџер и филмски продуцент, и понудио сарадњу: „Покрећем „ЗАМ”, биће то прва приватна емисија на нашој телевизија, емитоваће је Трећи канал ТВ Београд а ти би могао да је уређујеш”. Радио сам за ОК канал репортаже. Једном ми је рекао: „Ниси као други новинари што пишу о мојим звездама. Гости те воле јер се према свима понашаш са уважавањем”. А то је први услов за успешан посао.

То је његов кредо и данас.

– Ако је неко будала а дошао је на телевизију, никада нећу рећи да је будала, он ће то сам показати, својим одговорима. Они који гледају, а имају зрнце памети у глави, знаће да им такве особе сигурно не могу бити узор. Напротив! Разговарао сам са људима проблематичних биографија, са пробисветима и криминалцима. Због тога су ме неки нападали, рекли су да кварим омладину. Питао сам се: како ја кварим? Телевизијски критичари су хвалили моје емисије, као неконвенционалне. Објавио сам и књигу „Црни бисери”. И бранио сам се колико сам могао. Како кварим омладину? Па, ви доводите криминалце, одговарали су ми У сваком другом филму на малом екрану главни јунаци су криминалци. Зар не?! Ја своје саговорнике нисам доводио да би их величао већ да покажем зашто су постали то што јесу, како им је живот наместио игру.

Кореновање

Важи за вредног и одговорног сарадника и никада се није жалио што много ради. Аутор је око три хиљада емисија: 950 „Бисера”, 370 „ЗАМ”-ова, 500. емисија на пожаревачкој САТ ТВ, „Увек понекад”, „Без кочнице”... Сада води и уређује емисије „После ручка” (ТВ Кошава) и „Кореновање”, на новој телевизији „Корени” која је намењена нашој дијаспори и бави се односима Срба и Албанаца.

– Са репризама то би било више од 115 дана да седиш уз телевизор и гледаш. Једно време сам радио на три телевизије, иако сам био запослен у „Дуги”. Ради сам емисију на Евро Пинку, „Бисере” на БК ТВ и емисију на пожаревачкој телевизији и – увек сам био кући у пола четири, на ручку.

Како је то успевао? Његов одговор звучи једноставно: све је у организацији, самодисциплини и рационалном приступу обавезама. Наравно, у реалности не иде баш све без застоја...

Лако пише, каже, док му рад за телевизији причињава велико задовољство. Ипак, осећа ли стваралачко засићење?

Не, категоричан је. Запослио се тек у 32 години.

Нема савета

Поново причамо о породици... Као зрео човек, Вања Булић се оженио, са 28 година и, ево, 43 година је у браку.

– Моја супруга је мени била и остала главни ослонац. Са сином Душаном нисам имао никада проблема, он је сценариста, лепу му је кренуло.

Од наследника су супруга и он једино тражили да заврше факултете. Душан је магистрирао на ФДУ креативну продукцију. Радио је на сценаријима „Идола”, „Жигосани у рекету”, серије Драгана Бјелогрлића, квизовима, за словенске ријалити програме „Сурвајвер”, „Кметија”.

– Близанци, Иван и Огњен, нису поновили моју „грешку”, не баве се новинарством ни телевизијом. Дипломирали су на спортским академијама. Срећан сам, као отац сам се остварио, нижу успехе. Један је био селектор женске репрезентације у одбојци, а други мушке. Иван је играо и четири године у Напуљу. Од шесте године сам их водио на спортове. Жена ми је понекад говорила да је то губљење времена јер сам и сам играо одбојку. Било је компликовано све ускладити, али схватио сам, ако изгубим везу са спортом, изгубио сам све.

Близанци су били хиперактивна деца, сада су своји људи. Мени је западало да идем у школу на разговоре због њихових немирлука. Знате оно, заврши се родитељски састанак а разредни се окрене ка вама: „А ви тата Булићу останите, да поразговарамо мало...”.

Појавили су се у филму „Развод на одређено време” где је глумац Бата Живојиновић играо њиховог филмског оца што их је повезало на чудан начин и што и данас изазив смех и радост у породици.

– Иван и Огњен су били мали када је снимана комедија „Развода на одређено време”, и на премијери, кад год би се појавио Бата на платну, викали су: тата, тата!

После је славни глумац играо официра ЈНА у „Лепа села, лепо горе”, у филму чији је Булић један од сценариста. У„Другом стању” омиљени Бата је тумачио лик његовог оца Душана. Док је син Душан улогу чика Петра у „Кошаркашима” написао мислећи само на Бату. И тако су се трајно повезали Булићи и Живојиновићи.