Страх савезника САД од кинеске базе у Камбоџи

Након оне у Џибутију, из које надзире улаз у Црвено море, па тиме и пролаз ка Суецком каналу, Кина планира да изгради и другу војну базу у иностранству, и то у Камбоџи, одакле може да појача контролу над делом Јужног кинеског мора, такође глобално важног трговинског коридора, око чијих се делова спори са својим суседима и САД.

Та сазнања „Волстрит џорнала” нису званично потврђена, камбоџанска влада их је, штавише, и демантовала. Али, блиско је памети да би се ти наводи на крају могли показати истинитима. Камбоџа је савезник Кине, за њу везана огромним кредитима, инвестицијама и новчаном помоћи, који се мере милијардама долара. Сличан модел – увлачење у своју орбиту новцем, затим и подизање војне базе – Кина је применила и у Џибутију.

О предусретљивости камбоџанских власти говори и то што су подржавале Пекинг у свађама које он води с осталим државама из тог региона око територијално упитних делова Јужног кинеског мора. Постоји и још једна индиција да кинески планови за Камбоџу нису искључиво комерцијалне природе. На месту где ће се наводно наћи војна база, близу Дара Сакора, кинеска компанија „Јунион дивелопмент груп” одраније ради на пројекту који укључује и аеродром с пистом за коју се у страним медијима оцењивало да је таквих карактеристика да би могла послужити и за војне летелице.

Коначно, последњих месеци амерички извори, у распону од Пентагона до медија попут „Вашингтон поста” нагађају да ће Пекинг градити војне базе на још неколико тачака у иностранству, међу њима и на оним које би биле драгоцене за обезбеђивање великог кинеског пројекта „Појас и пут”. Може се то отписати и као америчка параноја гледе кинеског привредног и војног експанзионизма, али не би било нелогично да и велики такмац Вашингтона размишља на сличан начин.

У том случају, ствари постају незгодне за Вијетнам, Филипине, Малезију и Брунеје, државе које полажу право на делове Јужног кинеског мора, нарочито ако прате развој ситуације у Персијском заливу. Бела кућа је умела да буде јака на речима, па је у два наврата, мање или више увијено, чак запретила Кини и војном акцијом уколико не буде омогућила слободну пловидбу спорним областима Јужног кинеског мора, којим се годишње превезе роба вредна пет билиона долара. Ипак, Кинези су ти који шире своје војне инсталације на острвима у овим водама. Уз базу и у Камбоџи, Американци би мало шта могли да учине како би помогли територијалне захтеве својих савезника сем да се заиста упусте у војну интервенцију.

Колико се мало то од њих може очекивати, сведоче и тренутне муке Британаца код Персијског залива, куда се годишње превезе трећина светске нафте. Наводно на наговор САД, британска морнарица је запленила ирански танкер с нафтом, да би затим Иран запленио један њихов брод с истим товаром. Вашингтон је, уз веома агресивну реторику према техеранским властима, неколико дана раније поручивао како ће формирати међународне патроле да би се међународна пловидба заштитила од Ирана. Након што је британски брод пао у иранске руке, прва реакција Америке, кроз уста државног секретара Мајка Помпеа, била је да Лондон мора сам да се брине о својим пловилима. Затим је Помпео поновио да ће и САД преузети свој део одговорности, али и да остале државе морају да се укључе, што је све крајње магловито и без конкретног одговора на ирански потез и британску невољу.

То је опомена за америчке савезнике у региону Јужног кинеског мора, али и остале који би покушали да омету ширење глобалне мреже инсталација америчких ривала, уздајући се у помоћ Вашингтона. Само за Кину се, према пролетошњем извештају Пентагона, претпоставља да има планова за војне базе и на западном Пацифику и Арктику, уз постаје и у Авганистану и Таџикистану, као и на неименованој локацији на Блиском истоку. У америчкој и израелској јавности се већ неко време диже халабука око кинеског преузимања цивилне луке у Хаифи, близу војне луке у којој Израелци наводно држе део свог нуклеарног арсенала, као и места које Шестој флоти САД служи као пристан.

За Русију се, пак, верује да њена најављена логистичка база у Еритреји, још једној земљи која, као и Џибути, избија на Црвено море, неће остати без војних постројења. Уз две своје војне базе у Сирији, од којих је једна на Медитерану, Русија се с Египтом договарала да користи војне базе у тој држави за своју ратну авијацију. Спекулисало се да у Кремљу желе и базу у Либији, где је у врло добрима односима са тамошњом војно најјачом групом, којом командује Халифа Хафтар.

Теоријски би за Америку могло бити незгодно и то што Турска, с којом никако да среди односе, нарочито након што су власти у Анкари почеле да примају делове руског ПВО система С-400, такође изводи своје трупе на обалу Црвеног мора, у Сомалију. Турска је претходно демантовала да планира постављање своје војне базе и у Судану, још једној држави на том приморском потезу.

И тврди савезници САД, попут Саудијске Арабије и Уједињених Арапских Емирата, имају своје позиције дуж Црвеног мора. Уз све остале државе на које се могу ослонити и сопствене базе у иностранству, широм света, примат Америке још није угрожен. Али, њени противници су почели да се пружају ка местима с којих се могу уплести у борбу за контролу над најважнијим светским извориштима ресурса и њиховим протоком ка купцима.